U neka ranija vremena seljani su sokolili svoj podmladak otprilike ovako: “Uči sine, da ne bi morao da se mučiš ceo život dok radiš na njivi po suncu, kiši i snegu.“ I tako su pratili svoju decu u škole, pomagali im sa čim su mogli i koliko su mogli i doživljavali uspehe svoje dece kao svoje uspehe. I danas mnogi tako razmišljaju, sa tim što to više nema veze sa poljoprivrednim mukama, već naprosto sa radošću roditelja koji uživaju u uspehu svoje dece.
Tako su se desile generacije i generacije koje pamte njivu i štalu kao deo svog života i koji su agresivno išli ka uspehu u struci, ne stidevši se svog porekla, a onda su i oni dobili svoju decu. Njihovi potomci nisu doživeli seljačku muku, već su odrastali u stanovima retko posećujući svoje babe i dede po selima, ali su im ti njihovi živi preci delovali kao egzotična stvorenja iz nekog drugog vremena, a većini i kao iz neke druge dimenzije. Izgubili su živu vezu sa prošlošću svojih roditelja i njihova „prirodna sredina“ su postali stanovi, ulica, kafići, restorani, splavovi…
A logika stanova je potpuno drugačija, do te mere čak da u mnogim tačkama nemaju nikakvog dodira sa logikom prirode. Narasle su generacije koje nisu videli kravu, kozu, niti živinu. Ti i takvi ne znaju da voda teče po rekama, niti da krava daje mleko. Oni misle da je šnicla proizvod koju mesar tajnim veštinama proizvodi u nekim laboratorijama…
Kako se, međutim, ljudi uopšteno, a naročito u gusto naseljenim sredinama, međusobno razlikuju po raznim osobinama koje određuju njihov odnos prema drugim ljudima, tako su se stvorili „salonci“. To je ona vrsta ljudi koja izbegava da se pojavi na „terenu“ da ne bi uprljali svoje brendirane cipele i garderobu, a ako se i pojave negde u javnosti onda je to samo u reklamne ili poslovne svrhe, jer njima je priroda strani faktor i neprijateljska sredina. Oni su uvek najpametniji u „zatvorenim krugovima“ koje ljubomorno čuvaju od upada nekih drugih, jer tu u krugu istomišljenika oni dobijaju svoj osećaj pripadnosti. Dok nestaje sto hiljada ljudi godišnje iz jedne zemlje oni raspravljaju o kadrovskim rešenjima i oduševljavaju se „brilijantnim potezima“ drugih salonaca koji su svojim radom oštetili mnoge, ali imali neki ćar. Salonci ne mare za narod, niti za državu, niti za život uopšte, već za titule i funkcije, za fotelje i seminare, putovanja o tuđem trošku i tako dalje. Oni su birokrate u najgorem smislu, gori od onih Kafkinih likova iz „Tvrđave“ i često su nastrani (jer je to „in“), a o moralu bilo koje vrste neće ni da razmišljaju, sem ako nemaju neku vrstu koristi od toga. Istina je da će salonac lakše da se udruži sa drugim saloncem, pa makar on bio i iz države sa kojom je njegova matična država u ratu, nego sa svojim sunarodnicima. Salonac ne oseća državu kao svoju, već svoju salonsku kastu, te je u stanju da uništi sve oko sebe samo da se njegov komforni način života ne bi ugrozio. Salonci su destruktivni idioti koji nemaju saosećanja ni sa kim, niti se brinu za bilo koga, sem za svoje najbliže srodnike (a često ne brinu ni za njih ukoliko nemaju neke koristi od toga), a o državničkom osećaju, ili o pripadnosti jednom narodu ne treba ni govoriti. Često su u svojoj degenerisanosti otišli toliko daleko da ne znaju da ukucaju ekser u dasku, ali zato će „na papire“ i razne druge muljavine da prevare sve i svakog – naravno sem drugih salonaca.
Tu se priključuju „muflonci“. Oni su još uvek vezani za prirodu, ali im se ne hvataju više motike u ruke, pa su gledali kako to rade salonci i rešili da i oni mogu da budu takvi. Ne gade se ničega, niti im je bilo kakav posao prljav, prosto uradili bi sve da bi postali salonci i da prebace svoje prazilukovićke šupetare iz njive u fotelju. Te dve grupacije se odlično razumeju i sarađuju, ali istina je da su najgori šljam i jedni i drugi. I to ona vrsta šljama koja „ima uvek mišljenje i stav“ o apsolutno svemu, ali sve upropaste, jer njihova primarna odlika je samoljublje i destrukcija. To je upravo faktor sa kojim svi neprijatelji računaju, a salonci i muflonci im pomažu uništavajući apsolutno sve. U zemlji Srbiji su uništili privredu, vojsku, obrazovni sistem, a moral su doveli na nivo javne kuće i rijaliti emisije u kojima se reklamiraju drolje i gamad, a uzgred su uništili i sve ostalo što odlikuje jednu državu i to samo zato da bi svoje salonske i muflonske guzice smeštali u fotelje. Često nisu ni svesni toga da su njihovi „biseri mudrosti“ školski primeri psihopatologije i ne kapiraju da su uništitelji naroda na čijoj kičmi žive, jer kavijar i šampanjac, skupe kuće i automobili, letovanja po egzotičnim destinacijama i zimovanja po ekskluzivnim skijalištima su njima važniji od svega. I tako…
