Razgovori među ljudima umeju da budu dosadni. Par stotinjak reči se vrti u naizgled istom i jednoličnom krugu, nikad se ništa novo ne kaže i ne čuje, sve se samo ponavlja i ponavlja. Takvo je i čitanje, gledanje filmova, slušanje muzike. Časopise, nedeljnike, emisije na TV-u i da spominjem, prosto dosadno.Stiče se utisak da urednici, političari, pisci, tzv. umetnici i naučnici žele da uspavaju ljudski i svaki drugi um stalnim i u neumornim ponavljanjima istih tema, ili varijacijama na teme. Neprirodnost takvog stanja se uporno održava i nasilno nameće svakom i svuda i sve to uz pomoć svih vrsta sedativa. Oni deluju neko vreme, pojačava se doza do pucanja mentalnog sklopa, a onda se usled pucanja tog uspavanog sklopa odjednom ‘desi život’. Bez neke pompe, bez fanfara, samo se desi. Nešto novo razbije monotoniju, preseče krug i otvara novi put. Svaki neplanirani novi put je tajna, nepredviđena situacija, sa mnogo mogućnosti i još više rešenja. Da li su te mogućnosti i rešenja na zadovoljstvo onog koji krene novim putem je nemoguće unapred znati (ukoliko neko kojim slucajem nije vlasnik knjige sudbine, ili takvu knjigu drži u sebi), tako da se većina drži ustaljenih krugova, utabanih putića, proverenih šema i laganog, ali stalnog priliva nečeg materijalnog. Ako nema priliva, valja i stagnacija koja se proglašava tradicijom, a sa tradicijom se nije šaliti. Jer, šta bi bez nje? Plutali bi kao parče drveta po podivljaloj reci, tonuli, izranjali. Možda bi istruleli, a možda i polomili?
Tako mnogi vide tradiciju. Misle da je to poslednje uporište pre propasti njihove ukalupljene ličnosti, misle da je to spas njihovih životića, da je to putanja koje se treba držati po svaku cenu, jer bez nje bi se izgubili u ogromnim prostranstvima mogućnosti i razlika u velikom svetu koji se otvara pred njima. Tako misle i greše, jer misle, a ne razmišljaju. Ali, tu su i oni drugi. Oni radoznali kojima baruština smrdi, kojima tišina nije najzanimljiviji zvuk, kojima ustajalost ne odgovara. Oni znatiželjni koji ne misle, već razmišljaju i u svom razmišljanju postavljaju sebi i drugima pitanja i pokušavaju da nađu odgovore. Ti pregaoci duhovnih i telesnih veština su oni koji ubrzavaju ritam moždanih vijuga i mišićne mase do tačke gde ne može dalje. Svako za sebe, a nekad i u grupama, nekad i kao narod, nekad i kao kontinent, nekad kao celokupno čovečanstvo se pomeraju granice, postavljaju se novi standardi i normativi, dešavaju se scene prelaska iz doba fiksne u mobilnu telefoniju, otvara se era digitalizacije, umesto suvog glasa se vidi i slika sagovornika, prosto se sve iz osnova menja, sve u svemu dešava se život.
Desi se da devojčica postane devojka, da dečak postane momak, da devojka postane žena, da momak postane muškarac, da se rodi dete, da se tužni razvesele, da se blentavi domognu tračka pameti, da sunce razgali sokove, da mutavi progovore, da se nađu lekovi bolestima, da sve što je nekad bilo promeni oblik i da se unapredi i usavrši svima i za sve, sem naravno za one koji misle, a ne razmišljaju. Ta naizgled beznačajna stvar koja se zove život dobije osobine lepote dragog kamenja koje se pažljivom obradom dovodi do izuzetne lepote i dok se sve to dešava osećajnost narasta do mere gde više nije neobično da se otvoreno pokaže ljubav i radost i sve te dragocene stvari emocionalnog sklopa koje su do juče bile pod budnom paskom nesrećnika koji se hrane negativnim energijama. Desi se da razgovor postaje kitnjast i prošaran sitnim znakovima pažnje i uvažavanjem i poštovanjem sagovornika, da nasilje nema više prolaza, da se gledamo sa puno pažnje i velikom osetljivošću… Eto, desi se se život.
