U mnogim zemljama postoji jedan određeni društveni sloj koji bi uz mnogo dobre volje mogao da se nazove „inteligencijom“ tog naroda. Nisu to nužno ljudi sa titulama (a kamoli sa lažnim diplomama, sve do doktorata) već ljudi koji bolje, brže i jasnije shvataju stvari koje se ne tiču samo njihove guzice, već obuhvataju širi spektar odnosa sredine u kojoj žive. I dok s jedne strane imamo naučnike koji ne umeju sebi jaje da isprže, ali svejedno krajnje pretenciozno pucaju na to da im se prizna „poznavanje svetskih i kosmičkih prilika“, sa druge strane imamo i one koji tvrde za sebe da bolje poznaju istoriju, umetnost i sve ostale društvene nauke od drugih, pa se predstavljaju kao stručnjaci, a onda i one koji misle da im i mršavo poznavanje širih prilika obezbeđuje dovoljno manevarskog prostora u kom bi se predstavljali kao poznavaoci lokalnih prilika, pa prema tome očekuju da se njihovo mišljenje uvažava i ceni. Ima i mnogo podvrsta koje je iluzorno nabrajati, jer nisu prirodni mislioci, već samo birokratske tvorevine koje služe svim mogućim i nemogućim gospodarima, a pre svega novcu. Ali, vratimo se na prirodne pojave u ljudskom obliku koje ne brukaju naziv „inteligencija“ i osmotrimo ih malo bliže.
Brzo razumeju o čemu se radi, svataju problematiku relativno dobro, umeju da budu duhoviti (jer obično imaju smisla za humor), lako dolaze do zaključaka i prepoznaju rešenja za razne situacije. Sve to je prilično simpatično i obično kao posledicu ima da postoji krug ljudi koji ih poštuje, jer nisu gadljivi ni oni na novac, pa tako ne propuštaju priliku da preko raznih honorara od nastupa raznih vrsta naplate svoje sposobnosti. Oni umeju da deluju iskreno i čisto, ali retko kad su gladni, jer su često alibi svim mogućim idiotima koji se posle pozivaju upravo na njih kad žele da istaknu da demokratija uprkos stalnom uzvikivanju „diktatura“ ipak postoji, za šta su dotični živi dokaz. Pošto inteligencija ne podrazumeva nužno i osećaj za pravdu takvi umeju i da menjaju u prilagođavaju svoje stavove (i da to uredno i naplate), ali njihova publika ih verno prati i opravdava sve njihove ponekad zaista zanimljive mentalne akrobacije koje na kraju ispadnu samo jalova igrarija protežiranih umova. Ali, njihovo postojanje u tom obliku ne bi bilo moguće da ih tzv. erudite ne podržavaju u svim mogućim situacijama, pa čak i kada je to potpuno nepotrebno. Tako se dopunjuju arhiva sa brzim računalom i eto „intelektualaca“ par ekselans. Sve bi to bilo zanimljivo kada bi se bilo kakve promene na bolje zaista i desile, ali te promene se pored „izuzetne pameti“ koja se na sve moguće načine ističe nekako nikada ne dese. Stanje ostaje isto, a često se menja na gore i uslovi življenja su svima oko njih u propadanju, do potpune skrajnutosti i materijalne propasti, ali oni sebe i dalje uzvisuju i njihova „mala, ali odabrana“ publika ih i dalje gura među zvezde. Da li je njima tamo zaista mesto, ako se uzme u obzir stanje države i naroda čiji smo svi deo? Ili su samo jalovi nadri-kritizeri bez stvarnog učinka? Postavlja se još važnije pitanje, a to je – da li ih u slučajevima ispraznog pametovanja, koje više liči na „l’art pour l’art“ treba uopšte uvažavati kao „inteligenciju“ jedne zemlje? Da li oni svojim umovanjem pomažu nekom drugom sem sebi i da li se stanje umesto pameti zapravo zove „sitnosopstveništvo ostvareno umnim radom“? Oni će se međusobno naravno podržavati i često su oni iz nižih liga spremni da etiketiraju i skrajnjuju svakog ko bi mogao kojim slučajem da im ugrozi tako omiljeni im neradom zarađeni dinar.
Njihovo pametovanje povezano sa izuzetnom obrazovanošću imaju samo jedan rezultat i to poražavajući – ili se situacija ne menja ili je još gora. Pa, kakvi su to onda umovi, ako ne jalovi i potpuno nesposobni da, sem umovanja, išta promene? Kakve su to umišljene veličine, poštovani pojedinci i ekskluzivni mislioci kad nisu u stanju ni za toliko da organizuju sebe i svoju okolinu da se samo vrte u krugu svog neproduktivnog mudrovanja? To su, poštovani čitaoci, moralne ništice i prazne ljušture mesa sa velikom željom za tim da budu priznati i ako i mene smatrate takvim slobodni ste u svakom trenutku da se odmaknete od mene i mog pisanja. Jer, meni ne znači da budem „ekskluzivni klovn u misaonom svetu“, već mi je stalo do pravih promena koje bi posle mogao svaki moj sugrađanin da oseti. Hvala na pažnji.
