Svi veliki gradovi na ovom svetu imaju osobinu izvesne multinacionalnosti, a naročito oni na zapadu, jer ljudi i danas iz ekonomskih i egzistencijalnih (retko i kulturoloških) razloga hrle u njih. Po manjim mestima nije obavezno tako, jer se u manjim mestima obično “zna ko je gazda”, ali veliki gradovi apsorbuju mnogo ljudi iz najrazličitijih zemalja koje imaju međusobno potpuno različite kulturološke matrice i samim tim se pojavljuje izvesno šarenilo gde su kvartovi, naselja, arondismani (i kako se sve već nazivaju – srpski “kraj“) često čak i pretežno jednoobrazno naseljeni. Tako postoje “turski”, “grčki”, “srpski”, „kineski“ itd. kvartovi, gde se desi da čovek prosto ima utisak da je u zemlji ljudi odakle su oni došli baš u taj kvart. Ali… Obično je centar grada međunarodna zona, jer kroz tu zonu prolaze svi, jer tržni centri, jer robne kuće, jer razne usluge, jer lova.
I tako se desilo neko (evropsko, čini mi se) prvenstvo dok sam bio u jednom takvom gradu i posle svake utakmice državljani one zemlje koja je pobedila idu određenom trasom kroz centar praveći buku na sve moguće načine i mašući zastavama. Nekad ih je bilo više, nekad manje, ali kako je prvenstvo ulazilo u završnu fazu tako se broj patriotski nastrojenih navijača povećavao. Dođe mu nekako logično, zar ne?
Postalo je zabavno posmatrati ih i tako sam pronašao mesto na uzvišici i posle svake pobede dolazio na kafu u kafić sa čije terasa se pružao odličan pogled na široki i dugi bulevar kuda su se obično kretali u svom navijačkom zanosu. Jedni idu, sviraju, vrište, mašu zastavama, a automobili sa upaljena sva četiri žmigavca, pa sirene, pa đuskanje, pa pevanje rodoljubivih pesama… Sve u svemu jedan priličan metež sa svim obeležjima masovne histerije. Drugi rade to isto na jeziku svoje zemlje i sa svojim pesmama i zastavama i treći kao i drugi itd. Posle nekoliko takvih vrištalinskih prolazaka prosto više nisu zanimljivi, jer svi u suštini rade jedno te isto, samo na svoj način, a onda Srbi…
Neki veliki momci sa naočarima za sunce i neke lepe devojke sa njima na čelu kolone idu potpuno mirno, bez ijedne progovorene reči, a ni onaj mnogobrojni narod koji je išao iza njih se nije oglašavao. Ogroman broj ljudi ide mirnim, dostojanstvenim korakom, bez vrištanja, bez urlanja, bez navijačkog ludila, sasvim mirno. Muk – niti oni išta govore, niti progovaraju oni koji ih posmatraju. Na trenutke se činilo da je i sva priroda zaćutala i da je sve jedna velika pokretna slika bez tona uz povremeni blagi povetarac. “Stroj!” pomislih i ustadoh. Tako sam stajao više od pola sata posmatrajući ljude koji proslavljaju pobedu svoje ekipe na jedan potpuno (za te prilike) neobičan način. Mirno i snažno.
Živim u Srbiji i gledam proteste, štrajkove, demonstracije i razna čuda i svi se deru, šetaju kao na korzou, puštaju sebi hitiće i đuskaju, šetaju transparente i plakate i onda ispred nekih idu još i bubnjari koji lupaju ritmičke vežbe, pa kamiončić sa zvučnicima, pa bine sa kojih se peva i deklamuju razne budalaštine… Cirkuzantske fore koje se menjaju u zavisnosti od toga da li glume zapadnjački model konvencija, ili ulični model srpskog tipa, sa žutim patkama i drugim simbolima, ali opušteno. I to do te mere da roditelji nose svoju decu na ramenima kao da su na izletu, da se selfišu u zanosu “vidite me, i ja sam tu”, kao i što se smeju, šale i igraju. Mada ima i onih koji traktorima blokiraju puteve, pa sede ispred zgrade vlade, pa štrajkuju glađu, a neki se od stvarne silne muke teškog života i ubiju. Ali, po gradovima žurka u vidu šetnji u gomilama. To se zove rulja! Zapevanje rodoljubivih pesama, ili “urbana varijanta” u vidu žutih patki i sličnih gluposti pokazuju samo jednu stvar, a to je odsustvo osećaja za disciplinu. Samim tim i potrebe za uređenošću koja se obezbeđuje pravilima. Rulja je odsustvo volje za organizovanošću, za stvarnim redom i poretkom.
Predložio sam nekoliko puta raznim likovima koji su me zvali na te manifestacije građanskog načina iskazivanja nezadovoljstva ovim ili onim da stanemo u stroj. Lako ostvarivo, ali upečatljivije i jasnije pokazivanje volje za redom, nego svi plakati, transparenti, vrištanja, zapevanja i đuskanja zajedno, ali ne. Niko to nije shvatio ozbiljno i čak se po nekima videlo da im nije ni u naznakama jasno kakva bi to slika bila za one koji gledaju. Da li se onaj kome treba da stigne jasna poruka da više ne može tako jače zabrine kada vidi rulju, čopor, gomilu, ili kada vidi stroj? Razmislite na sekund o tome i biće vam jasno na šta mislim.
Ali, počinje sezona štrajkova, tribina, demonstracija, protesta, raznih zasedanja i svih ostalih proseravanja koja skreću pogled javnosti sa pravih problema koje ova država ima pod đonom okupacione čizme, pa uživajte u cirkusima, kad već nećete da stanete u stroj. Ali, nemojte posle i dalje da kukate kako vam nije dobro, kad volite nered.
