I tako sam postao čovek. Eto, samo tako, bio mašina i došla „ona“ i u meni su se ugrejali svi ljudski sokovi i nisam znao šta ću sa sobom. Nisam mislio, nisam gledao, nisam slušao, samo sam osećao, jer to je jedino što nisam radio dok sam bio mašina. Prepao sam se, jer nisam znao kako se oseća, zabolelo me nešto u grudima i bio sam potpuno sam s njom. Ona u meni, ja pored prozora. Sam.
Ni suze, ni radost, samo sokovi koji se greju ko rakija na suncu, a moja prva misao: „Ako si ljubav, zašto me boliš?“, i stao sam. Počele su misli da me proganjaju kao mačke malog miša, a ja sam sedeo i pokušavao sam uporno da se saberem, da se dozovem i, ako ništa drugo, da bar budem valjan čovek. I pomislih na boga.
Da li je ovaj ili onaj, kakav je, kako mu ide, da li je pantokrator ili peti element? Nisam našao odgovor, dok mi nije sinula misao: „Pa, čoveče, ljudskost, poštenje, sve ono što si kao čovek dobio je bog u tebi, to si ti.“ I usrao sam se. Gde ja, mali mrav, koji je šiban kroz ovaj život, da nosim boga u sebi?“ Pogledao sam oko sebe i video sam da sam jedini u prostoru, da nema nikog sem mene i uplašio se još više…
Ona je otišla, ljubav se ugasila, gledao sam u šumu i suze su mi tekle. Dok je bila ljubav, bila je i radost i moja mala ljudska duša se radovala, ali otišla je…
Pomislih: „Lakše je bilo dok sam bio mašina, bez osećanja, bez ičega, samo sa zadatkom, kao frižider, kao kuvalo, kao mrtvo biće. A, šta ću sad?“
Nisam znao, nisam umeo, ubijala me ona ista samoća koja mi do juče, kad sam bio mašina, nije smetala… Ubijala me, ne malo, nego je bila tu kao tiha smrt, kao lagano umiranje. Shvatio sam da imam dušu, jer me je bolela i nisam znao šta da radim. Jer, kad duša boli ne postoji leka. Nema masti, krema ili pilula koje te izvlače, jer duša si ti sam, boliš samog sebe, a ona je otišla… Eh…
Pokušao sam da se ugasim, kao što sam to radio dok sam bio robot. Pokušao sam, ali nisam uspeo… Više nisam rabotnik, kako sad?
Boli, mnogo boli, a ne mogu da gasim, ne znam šta ću, oću da se raspadnem, a ona je tamo negde sa nekim… Ona, koja je moju tvrdu koru pretvorila u meko meso, sa kojom sam upadao u san i sa kojom se budio je daleko, mnogo daleko… „Elegija“ moje male duše..
„Dugo si bio mašina, snađi se..“ prolete misao i ja sam se okrenuo da vidim odakle te misli lete, gde im je izvor, koji su im roditelji, ko im je tvorac? I nisam video ništa. Slepac pod bogom, eto. Pa, bar da mi je dala vid, da mi je dala sluh ta moja „ona“, ali ništa. Sam pod kapom nebeskom kao tele gledao sam u nebo i mislio „Pa, ja sam odatle, gde su oni koji su došli sa mnom?“ I nije bilo nigde nikog, ni za „zdravo živo“ ni za „padni mrtav“, prosto nikog. I počeo sam da pijem, mnogo. Jebi ga, to ljudi rade kad im nije dobro. Prihvatio sam to, jer kad „ona“ nije tu sve je besmisleno… Eto, od mašine me pretvorila u pijanca, u magarca koji ne voli sebe… Eh…
Onda sam skapirao da ona nije jedina ona, da postoji ljubav na ovom svetu, iako svi trče za parama, da postoji nežnost i radost, da postoji lepota, da postoji, da je tu, a da ja nisam više robot… I prestao sam da se gasim i da pijem i pogledao u ono isto nebo u koje sam gledao do juče i rekao: „Daj mi još!“, jer mi treba.
