…Vreme je, dakle, od izuzetne važnosti, jer niko pre tvog pradede nije znao za veću brzinu u živom svetu od konja, ili maksimalno geparda, ukoliko je živeo u tom području gde obitavaju gepardi. Veća brzina nije postojala, pa je i snaga bila limitirana, a sa tim silnim ograničenjima su i mogućnosti proživljavanja života bile u granicama izvodljivog. I tako mnogo, mnogo dugo. Promene su počele sa strujom, ali vraćam se ponovo na vreme.
Zamisli da su generacije i generacije (i generacije) živele sa istim mogućnostima koje nameće priroda. Oni su bili pod utiskom da je sve to večno, jer se suštinski nije menjalo ništa, sem svesti pojedinaca, a i to samo ukoliko su živeli u drugačijim uslovima od svojih prethodnika. Pojam večnosti im je bio blizak i upravo su to iskoristili svi oni koji su hteli da se postave iznad drugih. Preko religije, naravno.
Sve u ime večnosti, sve u ime svih pojmova koje je trebalo večnost da označava, i potpuno jasno, sve u superlativu. Uvek najbolje, uvek najlepše i uvek naj-naj-naj- ukoliko za svog veka ispuniš uslove koji su ti postavljeni da bi ušao u to odabrano društvo koje prosto ne zna u večnosti šta da radi od vanredne miline. Mnogi su se posvetili religiji iz razloga što su želeli da dominiraju nad drugima, ali ne u večnosti, već u ovozemaljskom životu. U vremenu svog bivstvovanja. Prosta je matematika u tom smislu. Posvetili su se religiji da bi što lepše, lakše i udobnije živeli. Nemoj da budeš u zabludi da su zaista imali bilo kakav osećaj prema višoj sili, ili da su čak i videli, čuli ili na bilo koji drugi način doživeli boga, božanstvo ili neku drugu višu silu. Ne, oni su videli u religiji sredstvo za udovoljavanjem svojih potreba, prohteva, svojih želja i često i bolesnih fantazija. Tako su nastale religije, a i danas nisu drugačije, jer pojmovi religije i vere nisu ni slični, a ni izdaleka isti. Dominacija je bila od suštinske važnosti, a ni danas nije mnogo drugačije, ali sa promenom uslova su se promenila i sredstva.
Dakle, potpuno nesrazmerno (često i nasilno) širenje raznih religija svoju idejnu podlogu je imalo u pojmu večnosti, a taj pojam je imao svoj temelj u stalnosti uslova življenja, tj. u nedostatku promena. U svrhu dominacije su koristili apsolutno sve što čini ljudsko biće i njegov način življenja. Od krajnje fizičkih potreba i telesnih procesa, preko razmišljanja i osećanja, pa sve do stanja duha u kom se neko nalazi, rečju sve. I sve je bilo u ime više sile koja je sama po sebi večnost, pa su tako ljude primoravali da čine ono što odgovara manjini koja se obučavala da manipuliše u ime ovog ili onog boga, ili bogova. Međutim, ta vrsta manipulacije nije oduvek bila prijemčiva običnom čoveku, pa su nastale države, a sa njima i vladari najrazličitijih vrsta.
Ali, oni su jasno shvatali da se ljudima lakše manipuliše preko religije, te su je često prihvatali i bili vrlo bliski sa raznim velikodostojnicima raznih crkvi. Taj prilično neprirodan spoj je u ime večnosti, sebe proglašavao jedinim od više sile postavljenim, pa su se tako i ponašali. Ljudi drugačijeg poimanja života su često i uporno bili skrajnjivani, pa i ubijani, a oni koji su imali poneki talenat su znali da postanu umetnici (kojima se praštalo što običnom čoveku nije), ili naučnici koji su u okviru postavljenih uslova ispod žita sprovodili neki drugačiji režim življenja. Sve se to naravno dešavalo pod budnim okom onih „večitih“ koji su ponekad znali i da budu popustljivi, ali i ta popustljivost je često bila samo izraz nečije potrebe da u očima drugih izgleda kao velikodušan i mudar, što bi onda koristio u njemu znane svrhe.
Ključna reč je vlast. Ali, ne bilo kakva vlast, već vlast u ime večnosti, što znači uzvišena i nepodložna dokazivanju, već stalna i nepromenljiva. Ako si kojim slučajem pravoslavno krilo hrišćanske religije pogledaj samo nazive koje koristi religijska ustanova koju neki zovu crkva i koja su uzeta iz dela „O nebeskoj jerarhiji“ naravno „svetog sveštenomučenika Dionisija Aeropagita“ koji je navodno bio učenik opet „svetog“ Pavla. Ta hijerarhija je inače podeljena na tri sfere, a koje su to se vidi iz samih naziva anđela po činovima. Posle serafima i kerubina tu su (sad obrati pažnju) „prijestoli“, pa zatim „gospodstva“, pa onda „sile“, pa „vlasti“, pa „vrhovništva“, pa se tek u trećoj sferi pojavljuju arhanđeli i anđeli. Da ne bih sad postavljao ono dečje pitanje „ako je bog svemoćan šta mu onda treba sve to?“ preći ću na jasnu sličnost u nazivima.
Da li misliš da je ta sličnost slučajna, da su nazivi u nedostatku kreativnosti prosto preuzeti iz crkvenog rečnika, ili je to samo još jedna manipulativna radnja da bi se ljudi držali pod kontrolom i to preko „večitih“ zakona, dakle pravila koja će „najbolje“ da zastupaju ovlašćena lica koja su se okitila tim nazivima da bi veza bila što čvršća u očima običnog čoveka. Jer, jedno je udariti na čoveka, ali ako udaraš na vlast, gospodstvo, silu ili vrhovništvo ti udaraš na anđela, bestelesno božansko biće i ne da ne ode u lepu večnost, nego ćeš da odeš u pakao. Sve u svemu, najebao si tamo negde i to zauvek, a ovi koji te cede ovde kao drenovinu, jer su sve ostalo već iscedili, će i dalje da uživaju u ovozemaljskim lepotama. I to večno.
E, tako su oni to zamišljali i jasno je da su pod utiskom tog pre svega vremenskog pojma „večnost“ izgradili sebi carstva u koja običan čovek nema nikakvog pristupa. Tako je bilo tada, a ni danas nije mnogo drugačije što se njih tiče, jer njima je potpuno nevažno što to nije istina, a koliko im je svejedno se bolno jasno vidi ovih dana, na početku opet hrišćanskog računanja vremena, dakle na početku dvadeset i prvog veka…
Nastavlja se…
