Zemlja Srbija u 21. veku…
To se kuka, pišti i ciči, to se sajtovi obaraju. To se jedni hvale, drugi žale, a treći ni za ‘leba nemaju. Dovija se svak’ kako stigne za pusti dinar i lepu reč. Neki beže iz zemlje, neki se bore, neki lažu, a neki su već odavno kajmak pokupili. Posna godina za posnom godinom, a sa raznih televizija ulašteni neki lipicaneri pričaju sve iste gluposti iznova i iznova, a beton puca od laži, metal se krivi od besramnika, ali svi patriJote…
Da je bar samo jedna Srbija, nego ih ima kol’ko ti duša ‘oće. Jedna građansko siromašna, druga seljačko rokerska, treća vaćaroška, četvrta staraosedelačka, peta dođoška, šesta šumska, sedma livadska… Što reče jedan: „Jedna li je muka.“
Lep svet neki šeta, a neki se voze i u dva Audija odjednom (jer jedan je malo za šumadijske „princeze“), a neki misle da su duhoviti dok pijani ubeđuju sopstveni narod da ni za šta nisu krivi, jer sem sopstvenog naroda nemaju više koga da ubede. Vesti nastaju i nestaju brzinom munje. Neki se i tetoviraju i provode o narodnom trošku po ekskluzivnim letovalištima, neki i tegove dižu, pa kad im sve dosadi ‘ladnom se vodom polivaju…
Donacije nestaju netragom u nepoznatom pravcu. Buđelari otanjili, slamarice se ispraznile, čovek čoveku vuk postaje, a pristojnost pobegla odavno i neće da se vraća. Nakotila se neka gamad na državne jasle i ne popušta, k’o što nijedan neće da popusti koji nije stek’o, nego ukr’o. Prizivaju se davno prošla vremena, dok je još bilo snage u ljudima, dok se radilo i gradilo. Prizivaju se vremena, ali se pameti ne dozivaju, a dani prolaze, godine prođoše i nikako da krene na bolje. Sve postade istorijsko i svaka greška se svaljuje na nekog drugog, pa i na boga. Tone se u sivilo i prljavštinu, gradovi propadaju, sela opustela. Sve ide u bescenje, ali nema ko da kupi, jer niko nije lud, pa da se do’vata propalih firmi.
Lipicaneri u laganom kasu otimaju i dalje i ubeđuju svoj narod da drugačije ne može, skrivajući svoju nespobnost iza pompeznih reči koje sipaju kao iz kabla. Ali, zato su svi pevači, glumci i „umetnici“ svih profila, „copy/paste doktori“, a niko za motiku da se u’vati, da za ‘leba zaradi.
Delboj postade narodni heroj, muvarenje postade način života, ali nama je lepo. Slušamo u zanosu kako nam prodaju muda za bubrege (što bi neki pristojan svet rek’o „rog za sveću“), pa se u priči grade gradovi na vodi, valjda i kule u oblacima i štatijaznam šta još. Eto, lepo je. Sve krasotinje se lepotom krase i gledaju da se bogato udaju, a nama lepo. Šarena vrata, pa nam lepo da blenemo k’o ona telad iz izreke i srećnimo se pri samoj pomisli kako smo divni. Još pre par meseci jedan mahao papirima u kameru i pričaše kako je sve u redu, da bi nam ubrzo zatim elitni klub izbacili iz međunarodnih voda, jer to mahanje papirima evropske i svetske organizatore „najbitnije sporedne stvari na svetu“ nije zadivilo, ali nama je lepo.
Ko zanoći sit gladan se budi, ali nama je lepo, divno, najdivnije, jer nam je obećano da će ići po kućama da otimaju, kao što su dosad otimali „preko papira“…
„…Tu knezovi nisu radi kavzi;
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može…“
Konkretno!
