Čuo sam ja za ‘Twitter’ poodavno. Baš poodavno, ali mi koncept ‘stavim-sve-u-stopedeset-karaktera-sa-sve-interpunkcijom’ nije baš bio najjasniji, pa o tome nisam hteo ni da razmišljam.
Ako ćemo pošteno, ne mislim da moj odlazak kod frizera nekog zanima, niti šta sam ručao, koja mi se majica ili pesma dopada, a ponajmanje moj utisak o komšijskim bezobrazlucima. Sve o čemu razmišljam ima preko stopedeset karaktera, a i inače nisam ljubitelj instant-mudrosti koje se tamo često nalaze. Valjda sam staromodan jebemliga, ali kad krenem o nečemu da razmišljam onako-za-ozbiljno ja pokušam da obuhvatim temu sa svih strana.
Svoje misli doživljavam kao da ljubim ženu i čini mi se da ljubim ženu stopedeset puta brzinski u jedan obraz brzo bi je izgubio. Evo do sada, u ovom malecnom uvodu ima već petstoosamdeset karaktera. To bi bilo šest Twit-a. A pritom nisam lirski tip, pa da razvučem neku elegiju, ili nešto još jače.
Dakle, mali je to broj za ozbiljno razmišljanje o bilo čemu, a da ne pričam o studioznom razmišljanju.
I nemam uticajne neprijatelje. Nisam važan nikome, pa ih nemam. Ali koliko sam skapirao taj koncept brzinskih razmena poruka služi tome da ga nekom skrešeš na brzinu, onako šeretski i fazonerski. I onda on ili ona skreše tebi i tako dok ne stignete do nekog suda, gde se onda tužite i plačete i tražite pare jedno drugom za naneti duševni bol itd. I eto problema. Ja nešto čisto sumnjam da oni koji ga jedni drugima zavlače preko Twitter-a uopšte imaju dušu. Nije mi to baš pouzdano, jer duša i Twitter mi nekako ne idu u paketu, bar ne u stopedeset karaktera.
Postoji i opcija da se stavi slika, a i link za neki klip. Kao da ja držim kameru pored sebe, pa kad hoću nešto nekom da kažem u više od stopedeset karaktera – kao ja to snimim lepo kao čovek bez kravate i na tom snimku koji postavim na Youtube objasnim šta mislim, a preko Twittera samo pustim link.
Ne kažem da tu nema zanimljivosti raznih, brzometnih instant mudrosti, aforizama i raznih smejurija, ali prosto nisam navikao na tu vrstu konverzacije, što ne znači da se neću navići na to, ukoliko bude bilo potrebno.
Prilagodljiv sam ja, u najmanju ruku ko beli medved, pa ako treba da otplivam dalje i to ću da uradim, ali samo pod jednim uslovom: da vidim neki smisao u tome.
A zasad ga nešto ne vidim, pa se eto onako iz prikrajka prišunjavam toj društvenoj mreži, jer ne bih baš da ulećem ko slon u staklarsku radnju. Polako se prikradam toj ptičici i gledam je izdaleka. Plavo-bela kombinacija. Može. Lep logotip, jasan dizajn, upakovano kako treba. Taman.
Kad bih bio neskroman rekao bih da je malo lošiji od onog jedinog logotipa čiji sam ja bio idejni tvorac, ali pošto nisam neskroman, ja ću to naravno da prećutim. Iako je sad taj logo dorađen i prepakovan i bolje izgleda nego što je izgledao kad smo ga osmislili, ja neću to da naglašavam, jer jedan skot je naplatio moju ideju, a ja od toga nisam video ni žute banke, a taj logotip poznaje svako u ovoj zemlji ko ima TV prijemnik, ili je ikad bio u glavnom gradu.
Skote (a ti znaš koji si), želim Ti sve najgore ne samo u ovom životu, već u svim životima, i želim Ti da te svi zamislivi i nezamislivi jadi snađu zbog svih ideja i svega ostalog što si pokrao od ljudi koji su ti pružili svoje poverenje. Ali, dosta o logotipu.
Nego, rešio ja da ‘ispipam’ Twitter, (kao mene jedan urednik), da vidim šta mogu da očekujem od te kratko-porukne-društvene-mreže, pa otvorio nalog (valjda se to tako zove). Skapiram da treba da pratim ljude, da treba i ja da tvitnem nešto i ja tvitnem: ”juhu”.
I ništa, niko me ne prati, bar ne zvanično, pa je moje ‘juhu’ bilo bačeno u prazan prostor. Niko čuo, niko video, niko odgovorio. Pomislim: “Dobro, niko me ne prati, mnoge od svega što nam se dešava boli glava.” i setim se link-a koji sam ukačio preko ‘Gunhill Joe’- a i stavim ga kao drugi twit:
Ko nije pogledao, najtoplije preporučujem. Metnem ja lek za glavobolju na Twitter i zaboravim na celu stvar, jer mene ionako niko ne prati i danas (koji li me zlidusi nateraše) rešim da pogledam šta se radi na Twitteru.
Follower 1, vidim ja i već zamišljam nebesku moju ljubljenu koja me je tražila preko svih dostupnih kanala i mreža, koja me je eto pronašla i spremna je da svoju dušu s mojom spoji u beskrajnoj proslavi sreće i radosti dveju spojenih duša, kad ono kurac.
Pogledam i imam šta da vidim, prati me Borko Stefanović. Pomislim da je greška i proverim je li to onaj B.S koji je toliko srao o Kosovu da je svima dokurčio, onaj isti B.S. koji se pojavio niotkuda i najahao na javno mnjenje ko na polupanu ragu sa namerom da svojim otrovnim komentarima to jadno kljuse dotuče do smrti? Taj! Baš taj.
Avaj, pomislim, pa gde mene nađe bre da pratiš baš Ti, najnovije izdanje demagoškog profila ove političke kurajberske škole?
I pošto neću sad da razvlačim o tom smradu samo ću još da kažem da razmišljam o tome da ugasim nalog na Twitteru, jer ako je počelo ovako baksuzno ne znam da li od toga može da ispadne nešto dobro.
