Bauk se proširio zemljom Srbijom. Ispočetka svi su nekako mislili da će da nestane kao što se i pojavio, ali bauk je gadna voćka i kad se jednom zapati među ljude teško se iskorenjuje. Nastanio se u slabiće i zatražio vlast. Nudio je bauk razne usluge, pretio i ucenjivao, a Srbi k‘o Srbi, vazda zagledani u nebo i zemlju, mislili „proćiće, k‘o i svi jadi što su bili, pa nestali“, ali bauk se osnaži i poče da uništava sve valjano i da se širi na upražnjenom mestu.
Nastadoše ratovi i prođoše, nastade mir i prođe i nađe se narod u stanju teške iscrpljenosti i bauk taj umor iskoristi i nastavi da se širi. U svakakvim vidovima ga ima danas: pohlepa, laž i prevara, ubistvo i razboljevanje, lopovluk i kurvarluk i obesmišljavanje života. Mnoge druge pojavne oblike ima bauk, ali dok se ranije skrivao i plašljivo se provlačio između redova, gledajući da se negde uvali, danas se uz pomoć medija širi i uništava sve što mu se nađe na putu.
Jedan te isti bauk jednog tera da se poistovećuje sa bogom valjda, te da poručuje kako „prašta, jer ne znamo šta činimo“, a drugog da se svađa sa onim istim medijima koji su ga proizveli i da nam govori kako je hrabar i neustrašiv. Sve to, razume se, preko televizije koja tvrdi za sebe da je javni servis, a zapravo je servis svake vladajuće garniture. I tako se bauk širi i plaši svakog mislećeg čoveka potpunim besmislom i otvorenim bezobrazlukom. Udario je na zdrav razum i na sve što je zdravo i kao svaki bezobraznik ne popušta, već davi i ugrožava svakog ko mu se suprotstavi. Ljudi od misli i reči se samokažnjavaju i autocenzurišu, ljudi od ideje beže iz zemlje, ali bauku i dalje nije dosta, nego se iz dana u dan obnavlja i jaše po narodu k‘o što ljudi vele da je jedan jah‘o popa na nekom golom otoku iz nekih zaboravljenih vremena.
Obećanja su data, uzdisalo se i strogo se gledalo, pilo se i pevalo, vikalo i napadno se ćutalo, ali konkretno se nije uradilo ništa i zemlja Srbija postade stradalište dobrote, lepote i pameti. Sve što je nekad bilo na diku i ponos Srbima danas se nudi na prodaju i kad baš ne može da se proda onda se boga moli da se nađu investitori. Ali avaj, neće investitor propale firme kojima niko nije znao da rukovodi u poslednjih trideset godina, neće kapital u zemlju u kojoj se ne zna šta je zakon i u kojoj se beskrajne procedure nameću svakom ko se nađe u poslu sa državnom žgadijom. Odbija svetski poslovni čovek da ulaže u zemlju u kojoj se preko germanskih prozora o sopstvenom dosadašnjem radu poručuje da se do juče lagalo, ali se sa tim sada prekida. Sprdnja i poruga se vidi iz svakog poteza „velikih sila“ i jedna prosta stavka: interes.
Davno su prevaziđeni ljubavni odnosi među zemljama, jer tradicija se ne spominje u poslovnim aranžmanima, nego se gleda ko koliko može da zaradi i koliko se ulaže i koliki je profit. To su konkretne stvari, jer na novcu ne piše ni poreklo, ni veroispovest, ni ideološko opredeljenje.
Upravo tu omanjuju ljubavnici narodnih pevaljki, zadrigli i pijani pevači i žvalavi i slinavi zaluđivači naroda, jer nisu s‘vatili svoje mesto, a čini se da ne s‘vataju baš ni vreme u kom žive. Ne znaju da je ne samo ponižavajuće za jednu državu da prosi od svakog i da se ulizuje svakom za koji dinar više, već je i sramota da se sluge naroda izdvajaju od onih kojima treba da budu na podob bogatsvom stečenim lažima, krađom i prevarom, što inače nazivaju tenderima, projektima i kojekakvim drugim kitnjastim imenima.
Previše se vremena i snage izgubilo na jalove pokušaje reformi za koje je svakom pametnom čoveku bilo jasno da od nji‘ nema ništa, previše se istanjila trpeljivost ovog naroda lažnim projektima i demagogijom i zato se traže konkretni potezi koji će dovesti do konkretnih rešenja konkretnih problema. Traži se svrsishodno, a ne sitnosopstveničko ponašanje „organa uprave“, jer zdrav razum više ne može da trpi javašluk i zato ćemo javno da kritikujemo, da nas ne bi bauk vrlo konkretno uništio.
