Svega ima i kad ničeg nema, a isto je i kad je obrnuto, što znači da nema ničeg kad je sve tu. Perverzna mala logika potrošačkog društva sve svoje članove pretvara u zavisnike za nečim zašta često nisu do skora ni znali da postoji. Takva je logika prodavca, kupca, proizvođača, potrošača – gotovo svih. Hobotnica halapljivo hvata svojim pipcima svaki treptaj pojedinca i kad prouči konzumenta počinje polako, a zatim sve brže da ga pretvara u šraf u svojoj mašineriji koja na kraju proždere sve i svakog i krene da jede samu sebe.
Trgovci potrebama su lukavi i prepredeni stvorovi, čitaju vas kao bukvarčiće i dižu cene svojih usluga i roba u sve nedostupnije sfere. Na početku je bilo mnogo za malo, a vremenom je postajalo sve manje za sve više, a pred kraj postaje sve za ništa. A vi ste kupci, mada koristite svaku priliku da i vi malo prodajete, ali pošto trgovina nije vaša specijalnost vi postajete roba i to ona u tranzitu. Potrošna, takoreći. Roba kojoj opada vrednost, sve do onog trenutka kada vas daju uz nešto što vredi, đuture i bahato, jer ste u prometu, ali bez vrednosti. Poništeni debil koji je ostao bez ičega, jer nije čuvao ništa, nego je samo gledao gde može da isprosi i da ukrade, jer njegove „potrebe“ su bile prevelike za njegov skromni budžet.
Odjednom bazične potrebe više ne mogu da se zadovolje običnim stvarima, niti onim što je na dohvat ruke. Odjednom glad za sve skupljim i ekskluzivnijim stvarima postaje glavna preokupacija. Svega premalo, ili nedovoljno skupo, potrebe sve veće, bolest sve jača i pre nego što se konzument raspadne u nezajažljivoj pomami za stvarima, uslugama i često skroz nepotrebnim detaljima za ukrašavanje života, on ponavlja u mahnitom zanosu: „Još, još, još…“ A onda pukne i sve njegove potrebe nestaju, a belina bolničkih čaršafa i uniformi medicinskih sestara i doktora postaju njegova stvarnost i u košulji sa dovoljno dugačkim rukavima da mogu preko leđa da se vežu on sedi u niskobudžetnoj ludnici u svojim fekalijama. Potrošačko društvo je procenilo da je došlo vreme da mu se poigra sa mozgom uvaljujući mu „terapije“ i počinje da mu prodaje svoje medikamente prvo po bagatelnim, posle po malo skupljim cenama i na kraju ga dovodi do najsurovije fizičke zavisnosti od raznih pilula i krema i tad se konzument od budale pretvara u ludaka koji više ne može da živi bez svakodnevnih poseta raznim lekarima, vračevima i travarima i tako u nedogled.
Zavisnost ga tera sve dalje i dalje i na kraju ga iza jedne krivine sačeka smrt, ali ne ona u bojama, već ona siva i hladna i konzument postaje magacin delova. Potrošačko društvo ga skida sa spiska konzumenata, takoreći ga rashoduje, ali delove tog vrlog pojedinca prodaje kao sekundarnu sirovinu onima koji su još u sistemu. I zato se forsira zakon da svi postanemo „dobrovoljni donatori organa“, jer je glad za životom sve jača u onima koji sede na vrhu lanca ishrane i potrošačko društvo sve, ali bukvalno sve, pretvara u robu za koju negde postoji kupac.
A moja malenkost voli samo jednu situaciju u kojoj između mnogih uzdaha čujem te čarobne reči: „Još, još, još…“ A Vi znate koja je, da vam ja ne pišem.
