U glavama zveri u ljudskom obliku je uvek nered. Ne umeju da počiste i srede svoje misli i jedino što rade je to da stvaraju vrtloge i stalno uvlače svakog na koga naiđu u bespuća svoje ograničenosti i svog kosmičkog besa. Susret sa njima ostavlja gorak ukus u ustima i rađa potrebu da im se eutanazijom pomogne. To je drevna i blagorodna aktivnost i u vremenima dok se ona upražnjavala zveri su bežale u mrak i njihove putanje se nisu ukrštale sa putanjama ljudi. To vreme je prošlo, nastalo je novo vreme.
Močvare u kojima su zveri obitavale u sumračnom mordorskom stanju su počele da se suše i zveri su se povlačile sve dublje u šume nepovrata, sve dok jednog trenutka zla kob nije nanela jednu budalu u njihovo stanište. Ta budala je odlučila da ih uvede u društvo ljudi, jer su joj bili potrebni robovi. Ubeđivao je zveri da se uz pomoć ljubavi postiže sve i da je ljubav jedina delotvorna sila. Tako su zveri naučile da vole mržnju prema ljudima i da tu mržnju koriste da bi ubijali ljude i da im otimaju sve što imaju. Naučile su zveri pomalo i da artikulišu svoje misli, ali kao i nekad tako i danas uglavnom reže, urliču, vrište i prde. Njihov osnovni jezik je nasilje i njega poznaju i služe se obilato njime, jer drugačije ne umeju da žive. Zveri žive po principu kazne i nagrade, a budala kojoj su bili potrebni kao robovi ih je naučila da se povezuju, da stvaraju zajednice, grupe i odrede, rečju da se organizuju.
Nedotupavne spodobe su počele da se kriju iza osećanja i misli, iza ideja i „velikih ciljeva“, počele su da vrbuju ljude i stvorile su matricu robovanja novcu. Zveri ne vole jedni druge, nego samo sebe. Upravo ta činjenica ih je ostavila u primalnom stanju i skupim odelima, ali drevna igra kojom su ljudi u davnini pomagali zverima im je ostala urezana iza čela u visini od dva prsta u frontalnom delu onog kikirikija koji nazivaju mozak. Mada je sasvim moguće da kapacitet tog kikirikija to nije izdržao, pa se sećanje na ljude koji im pomažu u blagorodnom premeštanju iz živog sveta u „večna lovišta“ premestila u onaj deo koji je veličine pirinčanog zrna koji ljudi zovu mali mozak. Kako bilo da bilo, zveri u sebi nose sećanje koje u njima izaziva strah u susretu sa ljudima i kao odgovor na taj strah posežu za sredstvom koje poznaju, a to je nasilje.
Sve u tim susretima je predestinirano, jer je želja zveri za ubistvom ljudi prevelika za te mozgove veličine kikirikija, a ljudska potreba za preživljavanjem prejaka da bi se predali bez borbe. Borba je sredstvo opstanka za ljude u susretu sa zverima i ljudi koji su voljni da žive i prežive ne beže od nje…
