Svi sokovi počinju da teku. Kroz nas, kroz biljke, kroz životinje, kroz vazduh, kroz sve. Zima prolazi, iako nije bila baš ona prava, smrz-do-koske, nego pomalo lenja i mlitava, pomalo pretopla da bi svoje ime zaslužila, pomalo ponešto, ali ni blizu onim zimama kakve su umele da budu. Važno je da prolazi, da je više nema, da se baba Marta nije naljutila i dosad nije ošinula poslednjom snagom po nama. Lenji sokovi dobijaju ubrzanje, održavanje više nije potrebno, maramice se polako izbacuju iz svakodnevne upotrebe, čajevi se vraćaju u sakrivene delove kuhinje, šalovi i džemperi u zadnji deo ormara, zima prolazi, a proleće se najavljuje. Teški, mrki kaputi i čizme u svim oblicima napuštaju ofingere i mesta po hodnicima i predsobljima, polako, ali sve brže se pune teretanice za bolji izgled do leta, sve više je pesama iz krošanja drveća koje je počelo da pušta lišće i sivilo uzmiče pred zelenilom. Pojačava se ritam prirode i svega što ima u njoj i uspravlja se radost življenja pred onim sivilom koje nas je bilo steglo, koje nas je sabijalo u tamne odaje zimskih slika koje više nisu bele…
Sokovi ubrzavaju ritam življenja i spremnost je sve jača, klinci piče basket i fudbal, majke i očevi šetaju svoju decu, suknje zamenjuju somotske pantalone i farmerice i umesto bakandžastih čizmetina se sve češće čuju štikličice koje najavljuju čarapice i nožice. Stižu majčice koje ističu struk lepotica i ramena lepotana, razigrava se ulenjena muskulatura i otvaraju se bašte restorana, pune se parkovi i šetališta i razvijaju se mirisi života po ulicama. Život postaje ugodan bez peći i centralnog grejanja, bez kapica i rukavica i sve što mrda, diše i raste daje sebi oduška u raskalašnoj igri života. Stiže proleće, a sa njim i kiše koje peru ulice, sve više sunca koje razbija sumorne nebeske šlagove sive boje, stiže i sve brže teku sokovi svega što živi, sve je veće zadovoljstvo samog postojanja, sve se u već dobro poznatom ritmu pokreće i sve dobija vibraciju koju nije imalo do skora.
