Divim se. Najiskrenije i najdublje se divim. Predajem se svom divljenju u zanosu, sa neizmernim zadovoljstvom.Toliko se divim da mi se čini da ću ili da puknem, ili da uvenem, jer bolestan već jesam od silnog divljenja. Patološki se divim svima, jer su svi dobri, lepi, fini, pametni i pristojni, uviđajni, samilosni i spremni na svaku žrtvu. Imaju dobar ukus, lepe su im misli, namere časne. U sjaju njihovo bezgranične dobrote nema ni trun od senke, ni daleka pomisao na bilo kakvo zlo.
A kako su samo pametni, duhoviti i domišljati, kako su učeni, da ne kažem obrazovani. To je prosto čarobno. Milina ih je slušati, gledati, posmatrati. Idu sa sigurnošću osvajača kroz svet, gizdavi u svom kasu. Hodaju korakom pobednika i sa nepogrešivom tačnošću uvek znaju sve o svemu.
Za kajanje tu nema mesta, jer su nepogrešivi, svi ti moji junaci, heroji i heroine. Osvajači mojih snova i mašta moje stvarnosti…
Predivni su, nadljudski lepi i umereni u svemu. Nikakve tričarije ih ne dodiruju, tračevima se ne bave, svaka reč im se može u zlatu izmeriti. Ma i kad prdnu, nešto su filozofski prdnuli, sa pogledom u večnost.
Ne dodiruje ih ona gamad što gladuje, živi bez perspektive, oni nikakvi ljudi, koji to i nisu. To moje lične bogove ne dodiruje, ne, ne … Jer oni znaju sve, oni umeju sve, oni mogu sve i njima treba dati sve. Oni svoja preskupa odela, vile, stanove, limuzine, jahte i putovanja ne skidaju sa naših leđa zato što vole, ili što im treba. Čak i ne uživaju u tome, zato moramo da se trudimo što više. Jer mi gmizavci, bezhlebni, krparoši i kraj-sa-krajevićima ne shvatamo njihovu misiju i zato treba da im verujemo. Ja ne samo da im verujem, ja im se toliko divim da ne želim ni da umrem, samo da bih mogao da im dam i poslednju kap svoje već potrošene snage, da bi oni svoj mukotrpni cilj ostvarili, da bi nas spasili od sopstvenog ništavila, da bi nas izlečili svojim novim mislima, svojim pozitivnim pristupom svetu.
Ne interesuje me mišljenje onih koji se ne slažu sa mnom. I oni ima da daju i da daju i daju. Ima da nude sebe, svoju krv, svoj znoj, svoj porod, svoje pretke, svoju prošlost, budućnost i svoju sadašnjost, svoje sve. Ima da daju, jer naši spasitelji imaju uzvišeni cilj i smisao koji je nama nedokučiv. I kad nam je zima i kad smo gladni i bolesni i čemerni i jadni i tad ima da deremo kožu sa sebe, da bi svoje žlezde, svoje kosti i kosu poklonili svojim herojima. A oni su tako dobri, oni to i ne žele. Preko volje prihvataju naše isuviše skromne poklone, jer su toliko divni, da svojim razgolićenim jadnim životima ne možemo da doprinesemo njihovoj divovskoj borbi za dobro i lepo. Nevažno je to što ih ne shvatamo, što ne vidimo nikakvog smisla u onome što rade, jer oni nas i naše potrebe poznaju bolje nego mi sami.
Oni su nepogrešivi i sve što nam se čini gadno u vezi sa njima je samo naš privid, naša sopstvena greška. Kad pričaju nama nerazumljive stvari, oni to rade sa namerom da nam pokažu koliko ne shvatamo, kad nas muče, oni time pokazuju koliko možemo da izdržimo, kad bludniče i kad se obeznanjuju, oni to rade da nam pokažu kakvi smo zapravo mi.
Sa istom tom namerom oni uzimaju sve čega se dočepaju i tako nam stavljaju ogledalo pred lice koje nam kaže: Eto, kakvi ste! Oni se gnušaju što moraju to da nam rade i muka im je od večitog pokazivanja. Jer su drugačiji, posebni i neponovljivi. Ako smo mi teška vuna, oni su svila, ako nama praziluk viri iz dupeta, njima ruže iz ušiju rastu. Dok se mi povlačimo po poluraspadnutim vozovima, autobusima i krševima od auta i živimo u prestarim kućama i stanovima sa nameštajem iz zlatnih doba njihovih prethodnika, oni lete avionima, voze se u limuzinama, plove jahtama i žive u vilama koje su prepune svega što mi ne zaslužujemo. Ali sve to njima ne treba, oni to samo zbog nas rade i zato im se divim. Njihova pregornost, njihova požtrvovanost, njihove jade mi ne možemo da shvatimo. Mi tupavi mislimo da su pijani ili drogirani, ali oni su zapravo namučeni. Njihove oči ne isijavaju zloupotrebu lekova, alkohola i opijata, njihove noći nisu neprospavane od bezumnih slavlja i bahanalisanja, već zato što neprekidno vode računa o nama. Čuvaju nas da ne umremo. Za naše dobro uzimaju viškove koje imamo. Da nam ne bi bilo preteško, razume se.
Skidaju teret sa naših leđa i natovaruju na svoja sve one silne pare koje su nas dovele u zabludu da smo ljudi poput njih. Razrešavaju nas od iluzija i gluposti, pokazuju nam stvarnost i vode nas u čuveno bolje sutra. Jer naše danas je njihovo juče i oni su to svoje juče odavno prevazišli, pa su i svoje roditelje, babe, dede, prababe i sukurdače preveli u svoje danas, za koje nam kažu da je naše sutra.
I ja im verujem. Bezuslovno i neograničeno im verujem. Kad su oni uspeli da svoje krave, koze, svinje i ovce pretvore u žive pare, onda to mora da bude tačno. Kad su otadžbinu, krovove nad našim glavama, hleb sa naših stolova pretvorili u vile, jahte, limuzine i bazene onda to samo još vise potvrđuje moje divljenje. Zato što to jedino može da znači da su nepogrešivi. Kada su sve što je žensko i muško pretvorili u robu koja se kupuje i prodaje, kada su sutra onih koji još rastu pretvorili u svoj evro i naš dug, onda je to genijalna, retka pamet. Zato im se toliko divim, da ponekad padnem u nesvest od divljenja, a ne od gladi, vrtoglavice, ili mučnine, već samo od divljenja. Ja ne krvarim, ne spada mi koža, ja to dajem sa najvećim zadovoljstvom. Jer kome bih, ako ne ovim prepametnim i blještavim stvorenjima. Ja ne bolujem, već se suzdržavam od zdravog života i ja nisam nervozan i ljut, vec samo dajem podlogu njihovoj savršenoj mirnoći i uravnoteženosti. Nisam ja poružneo, već ističem njihovu lepotu i nisam usamljen, vec samo pokazujem koliko su oni društveni i adaptibilni, koliko su fleksibilni ti graditelji naših mostova, autoputeva, vodengradova i ostalih grandioznih projekata. Ti neumorni neimari koji bez naših prizemnih želja, htenja i potreba samo zbog nas koriste isključivo najskuplje stvari, ti istrajni titani koji prednjače u svemu su razlog zbog kojeg svi mi živimo.
Mi smo tu zbog njih i to je ispravno, jer oni su čisti. Oni ne moraju ništa da znaju, oni ne treba da uče, oni ne moraju da poštuju život, jer sve to ćemo mi da uradimo umesto njih. Njihov dragoceni posao je da nam pokazuju koliko smo bezvredni, kakva smo gamad i ako kojim slučajem to neko ne shvati, onda taj neko treba da bude bespoštedno kažnjen i ako mu ni onda nije jasno o čemu se radi onda treba da bude na licu mesta ubijen.
I u pravu su što su proterivali, mučili, silovali i gazili sve pred sobom, jer je bezrepa stoka vekovima sedela na svojim lenjim guzicama na jednom te istom mestu, koje po prirodi stvari pripada novim veličinama. Balegari kukaju i ne shvataju da nije razbijeno nekoliko država, već da je stvoreno mnogo novih i da je umnogostručen broj najtalentovanijih upravitelja našom sudbinom. Ne shvataju kukavice i podlaci brilijantnost stvaranja novih država, novih sudbonosaca, novih titana, nego samo kmeče i cvile i stalno im nešto fali. Ne razumeju da su duhovi nad nama zato tu da bi nas usmeravali i vodili, nego se bune i štrajkuju i izvode kojekakve gluposti. A moji heroji, moji sokolovi, moje uzdanice mirno posmatraju. Ponekad malo intervenišu, ali sve u svemu stoički trpe pučinu i mirno dozvoljavaju da se sve to opštenarodno kmečenje i bunilo otanji i nestane na kraju. Svojom postojanošću pokazuju govedima da su svi njihovi napori uzaludni i da se troše potpuno bezveze.
A ponekad su grandiozni gospodari našeg sveta i predobri. Daju nam akcije neke upropaštene i potpuno bezvredne firme koje pretvaramo u novac. Tu firmu, fabriku, preduzeće, taj inače beskrajno savršeno dobro osmišljeni projekat smo naravno mi upropastili. Halapljivi kakvi smo, nismo znali ni da radimo sa onim što imamo, nego smo na kraju morali da odustanemo koliko smo glupi. Na svu sreću, našle su se tu naše zvezde vodilje, koje su ipak i uprkos našem negodovanju uspele da izvuku koju paru iz naše gluposti, tako što su je prodali nekom. Pa makar za bilo koliko, jer i malo je bolje, nego ništa. A veliki minus je velika stvar, a ne boranija.
Naše nade su nam pokazale da je veličina izuzetno važna i nismo se mi smanjili, nego su oni zarad nas porasli, da bi nas što bolje vodili. A mi treba samo da ih pratimo, sledimo i guramo, jer naš posao nije da mislimo, ili kritikujemo, već je naš posao da ih podržavamo i da ih guramo među zvezde. Pa ako se zvezdama to ne sviđa onda ćemo i njih da uklonimo. Sve ćemo da učinimo za naše asove i šampione i to bez pitanja i pogovora.
Ako treba da se raseli milion ljudi, ima da se rasele, ako treba da budemo ozračeni, ima da budemo, ako treba da propadnemo i to ćemo da uradimo. Jer sa takvim vođama i naša propast ne može da bude drugačija nego veličanstvena, prekrasna i neponovljiva.
