Od kada znam za sebe moji roditelji i ja okruženi smo prijteljima. Mada, kada sam bila mala, nisam baš shvatila šta to znači, ali što sam više rasla, shavtila sam da su to ljudi koji nam uvek priteknu u pomoć kada je to potrebno. Pri su koji dele sa nama sve radosne okolnosti.
Poslednjih predškolskih dana bojala sam se u kakvom ću okruženju biti. Da li ću imati sa kim da se družim, kakva će mi biti učiteljica… Već prvih dana u školi imala sa puno drugarica. Ugledala sam jednu devojčicu koja je delovala pomalo povučeno i sidljivo. Mislila sam da je trebalio da joj priđem. Već psle jednog druženja sa njom, dosta smo se zbližile. Nisam ni slutila da sam započela jedno divno i dugovečno prijateljstvo. Dan po dan i postale smo naljbolje i nerazdvojne drugarice. Ona ima plave oči poput okeana, a njena divna smeđa kosa prelepa je dok leprša na povetarcu. Nas dve imamo puno sličnosti, i po unutrašnjim osobinama, i po tome što radimo puno sličnih stvari: čitamo sličn knjige, gledamo slične filmove. Moja najbolja drgaric je fina i pedantna. Takođe je jako volim zato što je iskrena i dobra prema meni. Drugarica je od reči. Nas dve smo toliko privržene jedna drugoj da nas niko ne može razdvojiti. Kada je ona tužna, i ja to osećam, pa pokušvam da je oraspoložim. Iako se ponekad posvađamo, naša svađa trje pet minuta i ponovo je sve isto kao i pre.
Ponekad, kada nas muče teške misli, kada shvatimo da smo i sami sebi teški, treba da znamo da uvek imamo nekoga koga imamo potrebu da vidimo, ili barem čujemo. Iz poučnog iskustva mojih roditelja prijateljstva stečena u školskim danima se nikada ne gase. Zato se i ja nadam dugovečnom prijateljstvu sa ovom drugaricom.
Autor: Dunja Mihajlović
odeljenje: IV4
Osnovna škola „Radoje Domanović “
Učiteljica: Biljana Nikić
