Jel Laki malo nervozan? Pa, to sad zavisi. Nekad bude jako veseo. A nekada bude tužan. Nekad bude i besan. Povremeno ga ne vidimo. Ali znamo barem jedno. Kakav god, tu je. I tu je osmeh. Da li je iskren? Ne bih to znao. Da li je neiskren? Ni to ne znam. Ali Laki se smeje.
Lakija je stvorio karikaturista. Jugoslav Vlahović, preciznije rečeno. Njegov prvi strip, pride. Izdavač je „Besna Kobila“. Naravno, vidi se respekt. Srpski strip zaslužuje kvalitet. Naposletku, treba da raste. Treba da se razvija. Makar autori bili matori. I karikaturisti pritom, jelte.
E sad, kakav je? Kakav je strip „Laki“? Pa, začudo, izuzetno britak. Lepše i kraće nema. Odnosno, barem nema trenutno. Svaka strana predstavlja tablu. Ne, zapravo predstavlja kaiševe. Po kaišu četiri slike. Na slikama četiri glave. I da, odgovor nazirete. Te glave su Laki. Glavom i bradom (hehe). Dakle, kakav je Laki? Pa, hajmo polako redom. Laki je najčešće ćelav. (Kažem „najčešće“, ne „uvek“.) Laki je pritom zdepast. Živ je, to stoji. Odnosno, sem poslednjeg kadra. Tamo ga više nema. Ili ga ima, ogoljenog. Premda je već ogoljen… No nebitno, idemo dalje. Dakle, Laki se smeje. Ali Laki i plače. Laki se i ljuti. Laki katkad i pobesni. Laki je neretko pospan. Laki je povremeno zadovoljan. Pak, prečesto je nezadovoljan. Možda čak i suicidalan. Ili još gore – homicidalan. Težak je Laki, svakako. Ni mi nismo lakši.
Ali Laki nije šablon. Pokatkad je i veseo. Doduše, nikad kada treba. Veseo je kad kulira. Kad odbija da misli. Kad mu otmu slobodu. Kad ga gnjave odozgo. Kad ga gnjave odozdo. Kad sebi daje oduška. Kad ignoriše reči drugih. Kad ignoriše sopstvene porive. Kad gasi sopstvenu individualnost. I potom, kad sneva. A ne sneva često. I kad sneva, katastrofa. Ono, baš je katastrofa! Al eto, tu je. Tu je sam-samcijat. Tu se siroma gega. Tu, pred nama rogobatnima. Tu, naposletku, samački, jelte. A što bi drugačije? Lepo mu je tako. Tako sa samim sobom. Nema drugih da gnjave! I ne trebaju mu! Dođavola sa svim drugima!!
No, opet ne može. Najzad, potrebni su drugi. Makar i za sprdnju. Jeste, lepo je samovati. Ali i to zastari. I to ima granice. A koja je Lakijeva? Šta njega zapravo limitira? Pa, za sada kadrovi. Odnosno, sama kompozicija table. Kaiš po kaiš, jelte. Pa onda jovo-nanovo. Po modernom Copy/Paste. Naravno, ima tu varijacija. Ali su one minimalne. Odnosno, često su minimalne. Ipak ima i inovacija. Vrede li ovako kolektivno? O, i te kako! Iznova i iznova čitljive. Iznova i iznova gledive. Iznova i iznova inovativne. I tako dalje, naravno.
Fali li nešto Lakiju? Pa, fali mu dijalog. Ono jes, nije potreban. Ali lepo je pričati. Lepo je čuti glas. Makar glas bio Lakijev. No, odabrao je ćutanje. Tačnije, Vlahović je odabrao. Ipak karikatura bira tišinu. Ne uvek, ali počesto. I to kad zatreba. Ovo je takva karikatura. Ne – takav je strip. Tišina vlada, ekspresije govore. Samim tim, Laki razgovara. I to pozamašno, bogami. Laki melje kao navijen. Vala sve u šesnaest. Jeste, dojadi nekad repeticija. Ali Laki je naš. Lako ćemo ga razumeti. I vazda saslušati, naravno.
Laki je naš, velimo. Mahom zato što jeste. A čiji bi bio? Nema para, nema prestiž. Nema siroma ni kuću. Aman, nema ni telo! A opet ima karakter. Ima ličnost naš Laki. Naš, more, nego šta! I tvoj, i tvoj! A i vaš tamo! A bogami i vaš! Laki je tu, nepomerljiv. Mogu da ga lupaju. Mogu da ga pesniče. Mogu da ga presecaju. Mogu da vade mozak. Da čereče lice upola. Da nerviraju, da zezaju. Da, onako iritantno, sklanjaju. Ali Laki je tu. Ne da se skloniti.
Tu je naš Laki. Na četrdeset četiri strane. Sve u četiri kadra. Svaka s njegovim licem. Dobro, par njih bez. Tu je, sav nikaki. Sav bagaljiv, čudan, bizaran. Siroma, glavom i bradom. Ali siroma kog volimo. A da je sreće? Pa, bilo bi još. Još tabli, kadrova, lica. Još Lakija (još Lakija)!!! No, i ovo vredi. I ovo je dovoljno. Kompaktno, stišnjeno, zbijeno, upakovano. Taman je gde treba. I taman kakvo treba. Za ova vremena odlično. Taman da se sažvaće. Laki jeste malo nervozan. Ali Laki je srećan. Srećan što je naš. Srećan što je tu. Srećan što smo ovde. Srećan, ipak, što postoji. A i nije sam. Mi smo s njim.
