Osma knjiga Lorene Vojtić

 R E C E N Z I J A

Osma knjiga Lorene Vojtić, „Elaboracija podsvesti“ je, zapravo, dnevnik svesti dok pokušava da dostigne visine podsvesnog. Ovom zbirkom ona od nas ne zahteva da budemo čitaoci, već i saučesnici u ovom kompleksnom, a u kratkoj formi pisanom psihološkom ringišpilu.

Nižući uspomene, kao prastaratelje njenog života, Lorena nam prikazuje neopipljiv, a evidentan kolaž sopstvenog, psiho-fizičkog stanja, na momente promovišući kroz reč jezive portrete kratkih uspomena, na kraju ih dovodeći do zajedničkog emotivnog sadržaoca. Koristeći se svojim snovima i svojom prošlošću, Lorena je stvorila nevidljivu nit stvarnosti i nadrealnog i veštinom prastarog, emotivnog virtuoza balansira na toj niti, ne dozvoljavajući nijednoj strani da je povuče, a opet, svesrdno i hrabro postojeći u svakoj od svojih krajnosti, na svakoj od svojih granica. Njena nostalgija nije tek nostalgija za prošlim, već i za neproživljenim, nedoživljenim, nedosanjanim, koje uspešno pretvara u literarnu stvarnost, koristeći se intenzivnim pesničkim slikama. Čitalac ima dojam da je na kakvoj pesničkoj izložbi mentalnih slika i pred svakom od njih može zastati, pokušavajući da shvati motiv i korelaciju emocija kojim ih je pesnikinja slikala.

Lorenina poezija nije za svakoga. Kad ovo kažem, mislim zapravo sledeće: izrazita kompleksnog njenog stila pisanja i njenog psihičkog doživljaja ne može biti jasna onome ko nije zaronio do najdubljih ponora svoje podsvesti i preživeo pred njenim pojavljivanjem u ogledalu. Lorenina poezija je višeslojna, čita se polako, u tišini, nikako usput i u međuvremenu. Gotički stil, kojim vlada već decenijama, bira sopstvenu čitalačku publiku. Za kraj, ne biramo mi da bjdemo čitaoci Lorenine poezije; njena poezija je ta koja bira svoju čitalačku publiku, kao zasebni i često nedostižni entitet.

Nađa Đoković, književnica

R E C E N Z I J A

Književnost, a posebno poezija je nešto poput neba, bez granica. Toliko toga u njoj bude izrečenog, a opet i neizrečenog. S puno osobnosti i čestih konflikata sa samom sobom spisateljica Lorena ne odstupa od svog stila pisanja i tematika.

U svom trnovitom putovanju kroz život sebe ne prikazuje kao neko oličenje nečeg božanskog, već samo neko lice koje želi život ravan dostojanstvu žene. I pored toga što mašta i sanja ona ne prelazi granice realnosti i stvarnosti, obznanjujući spisateljski svijet samo njoj znan.

Pored svega navedenog, svojom kreativnošću odaje i svoj karakter, ali i osobnost svakog spisatelja; ljubav i mir. Ujedno, piše i o svoje dvije velike ljubavi; o svojoj kćerci i čovjeku što voli, te neprestano pronalazi nadahnuće i glad za pisanje o tome. I kroz sve ove godine već duboko uronjen u njenu spisateljsku riznicu nekad posumnjam i u svoju mjerodavnost i objektivnost. No, svaki put me razuvjeri njen novitet i kvalitete što ruši do tada visoko postavljenu razinu, te još jednom mi da signal da spada u sami vrh i obogaćuje hrvatsku književnost.

Pisac: Admir Džibrić, Lukavac