Anja: Otkud Vi? I jedan redak za Vas od mene…
Oran: Duhovito, kao i uvek.
Anja: Sunce se rađa u tvojim očima…maločas sam čula. Jeste li tu? Viki.
Oran: Jesam li ja Vas nešto zamolio?
Anja: Jeste, ali želja za Vama je jača 8 000 puta.
Oran: Zamajavnje…Zaluđivanje…Lavirinti…Ne mogu ja to.
Anja: Skoro nešto bilo, idem do grada nešto, stojim u busu…
Oran: Nemojte, zaista.
Anja: Da Vam kažem samo, da znate.
Oran: Ne želim da slušam, uopšte ne želim, ali stvarno. Ne želim.
Anja: Ok, ali da znate bilo je posle i zbog svađe ovde sa Vama.
Oran: Nebitno. Samo se ograničite na nejavljanje, biće dovoljno.
Anja: Isuvše ste, isuviše ovde.
Oran: Ja Vas lepo molim.
Anja: Juče kažete da ne liči na Vas da ucenjujete i još svašta, a isto veče to uradite…
Oran: Nisam Vas ucenio, već zamolio. Uslišili ste molbu…Opet ulazim u zaluđivanje…Ne želim to. Ispunite ono što ste rekli. I to je bilo jer sam osetio veliki bol…i uplašio se…i to sam rekao…
Anja: Razumete li da mi okrenete ceo dan???
Oran: Ali Vi, naravno, ne slušate, kao i većina ljudi. Ma sada gledam sebe da odbranim, Vi ste se pokazali, niste prijatelj…nije Vam stalo…
Anja: Slušam, ali ne bih da drugi odlučuju umesto mene…
Oran: Dakle, opet ponavljam kao blesa…nije ni meni stalo onda…
Anja: Stalno mi je, stalo mi je, baš.
Oran: A onda kada nije stalo, ponavljam, gledaću sebe, mada mi nije svojstveno….ali zbog zdravstvenog stanja, moram…Moram i tačka.
Anja: Zbog zdravstvenog stanja?
Oran: Pa glava kada ovoliko boli, to nije zdravo.
Anja: Uhhhhh…..
Oran: Sada manje, ali juče je htela da eksplodira. A ponovicu, opet, po stoti put…ja imam iskustveno godina…i ne treba se šaliti sa tim stvarima…
Anja: Glava, posle juče treće svađe velike, raspada se. Niste hteli da čujete, ali sam se onesvestila u busu prošli put…i trakoC.
Oran: Što bi neko rekao…Mator sam ja za to. Zaluđivanje…Zamajavanje…
Anja: I TO ZA GODINE…šala je da ste matorac, izvinite, ne mislim baš tako.
Oran: Vi stvarno mislite da sam ja blesav?
Anja: Ne.
Oran: E, pa onda Vam je valja jasno da ja ne nasedam na takve priče. Ja i jesam mator, ništa tu nema…
Anja: Ne treba da nasednete, samo kažem…svi se pitali šta mi je, spolja sve ok, ali iznutra se raspada od glavobolje i nerviranja. Niste matori, šala je. Niste, baš.
Oran: Telo stari posle 25.
Anja: Pa..?
Oran: To je naučno dokazano, i to je to.
Anja: Pa šta sa tiim?
Oran: Pa ništa, imam poprilično starećih godina. Uostlaom, ja sam svoje rekao. Ko je čuo, čuo je…ko nije – opet lepo.
Anja: Kaze devojka pre neki dan, ima oko 30…mnogo sporije mršavi nego ranije, mnogo sporije radi metabolizam, baš. Koliko Vi već starite? :)
Oran: Prestanite da me zaluđujete…ja svakako prestajem da kucam. Eto.
Anja: Neka, reci ću Vam što imam. Idite ako želite. Ostaću još malo ja, idite. Reći ću Vam već. Ovako, preko dana je jedna priča, a kad dođe veče, ne znam da li pod uticajem neke prijateljice ili koga…sasvim nešto drugo. Kao počnete na fino, ali kad osetite zid kod mene onda počinje: glava zaboli…i ne dopada mi se to, uopšte. To vrdalamljenje je jer sam u ćošku i ne znam kako više. Ne znam, baš ne znam sta je pametno činiti. Pogubila sam se skroz, skroz…Ne želim da Vas vređam, nikako ne želim, ali čoveče imate svoju glavu i nešto odllučujte sami. Bila sam budna do pet jutros i lupam glavu i lupam. Baš ne znam više ništa. Dalje, kada sam ja želela da se vidimo-ništa. Odgovor odričan. Kada sam poželela da se čujemo-opet negativno, a sada kada ste i Vi poželeli, to mora odmah i sada. I ako nije tako, gotovo je…čoveče, a da znate, izbrisala bih Vaš i broj i ne bih pozvala nikad, samo sam želela taj pusti glas: Nebitno sada, ispada kao moljakanje, bezveze. Ne mogu da verujem šta radim. Ne mogu. Inače, ja sam ta koja odbija i daje pogrešne brojeve… a sada sam ja odbijena i ubrzo zamoljena za više od toga. Posledice o kojima ste pričali…pokazale su se već i mislim da će nastaviti svoje dejstvo na organizam. Vremenom sve više, kao rđa kad nagriza (valjda je tako). Dosta ste uticali na mene u nečemu, izmenila sam mišljenje o nečemu…i takoC. Želim da ti se zahvalim na svemu, baš od srca i tako i mislim. Ulepšao si mi dane, noći, sve. Jednom, sećam se…dan mi je bio skroz sumoran. Treba da odem, ne ide mi se. Slučajno sam svratila i Vi ste došli. Sve se okrenulo za 360 stepeni, sve. Bla sam obukla nešto tamno pre toga, posle sam se preobukla u nešto svetlo i ceo dan mi je bio takav. Još…poslušala sam za ono zažmuri i zamisli šta/koga želiš baš jako, Malo me nervira, ali uspeva, polako. Tek je počelo da se primenjuje i da, baš se lepo ljubite. Moram da Vam kazem, baš lepo. Samo se plašim da ne izustim nešto što ne treba kad ne treba…ali eto, bolje i tako nego nikako…i da, moraćemo da ponovimo. Jedva sam se naterala, ali bolje tako nego da gledam u plafon a tugujeem u sebi. Hvala i za to baš.Nije lepo, ali efikasno je. Pre sam mrzela ako neko tako radi, ali kad se ne može više, ne može se. Nisam Vam rekla, pusta plata će uskoro. Još malo radimo i nema više. Svašta želim da Vam kažem, svašta…gubim Vas…tužna sam, pretužna. Ne znam više. Opet se gubim u svemu tome, ne znam. Eto, ukratko, da ne dužim i zamajavam više…Čiko slatki, eto uh….Hvala na svemu. Trajalo je koliko je trajalo, ali bilo je prelepo. Ako Vam ikad išta zatreba, tu sam.
Oran: Samo mi nanosite bol, eto. Prestanite sa tim, molim Vas.
Anja: Ne radim namerno ništa…izvinite.
Oran: Prestanite.
Anja: Skapirala sam da je ovo bilo samouništenje.
Anja: Emotivno samouništanje.
Oran: Prestanite.
Anja: Prestanem nešto što mi je sve izmenilo?
Oran: Pa evo, još malo ću da Vam pojasnim…da je besmisleno to što radite…
Anja: Ćao, Oko…Ćao.
Oran: I da mi samo nanosite neizmeran bol…ništa drugo ne postižete. I da mi glava pukne, sada, mada je blizu toga. Veoma…Ja ne bih odustao od onoga što sam rekao.
Anja: Hoćete da odem?
Oran: Valjda ste to shvatili do sada. Ja samo hoću da Vas vidim, i ništa više. I rekao sam već…dalje me ništa ne interesuje.
Anja: Vi ili Vaša prijateljica? Ne bih da vređam, ali mislim da je njoj malo više stalo da me vidi…
Oran: Hoću da vidim, opet se ponavljam, da li biće poput Vas postoji. Opet ponavljam, i vređate i boli…Kako god Vi želite.
Anja: Pitajte Dragog, kaže da sanja na javi.
Oran: Zaluđivanje…Zamajavanje…Lavirinti…
Anja: Ćao, Orane. Ćao.
Oran: Šta ću, još jedna osoba u nizu koja ne sluša.
Anja: Upoznali ste me toliko…
Oran: Sve lepo kažem, sve objasnim, o svemu vodim računa…i ne vredi…Ne sluša, i to ti je.
Anja: A i neću da mi dan bude loš na poslu.
Oran: I šta ću ja, osim da se pomirim sa sudbinom. Moram.
Anja: Sredila sam noktiće i idem da radim.
Oran: Ko zna zašto je to dobro, kaže naš narod…
Anja: Da, ako nije suđeno, nije.
Oran: Uostalom, ionako 98% niste Vi Vi.
Anja: Tako je. Nisam, nisam.
Oran: To je već potpuno izvesno…
Anja: Ko zna ko sam, baš.
Oran: Pa niste.
Anja: Ma tako je. Jeste. U pravu ste, baš. Sad ćao, ćao. Ćao, Orane.
Oran: Shvatio sam da Vi svakako u duši jeste Vi Vi…Ali spolja niste.
Anja: Nisam.
Oran: I to je to.
Anja: Baš tako je. Nije suđeno, nije baš. Ćao, ćao.
Oran: Ili ste muško, ili ste žensko koje ne izgleda onako kako bih ja voleo.
Anja: Ćao. Tako je.
Oran: To je jednostavno istina.
Anja: U pravu ste.
Oran: Pa naravno da sam u pravu.
Anja: Pustite me sada. U pravu ste. Ćao, Orane…
Oran: Ne postoji ženska osoba koja posle ovih razgovora ne bi poželela da me vidi…u to sam ubeđen.
Anja: Ha, misli čovek da je neodoljiv zavodnik. Možda i jeste, ali mora da zna da ako odbije, može očekivati isto.
Oran: A ako Vi ne želite da me vidite, to znači da se plašite…da ste muško, ili ono drugo…
Anja: Tako je, Orane. Ne mogu više…Tako je, u pravu ste.
Oran: Nikako zavodnik, već čovek koji se retko sreće.
Anja: I to je to. Znam da se ne srećete, ali ako nije suđeno, nije. Prosto.
Oran: Čovek koji je odavno izgubljen u vremenu i prostoru i skoro potpuno sigurno na ovim prostorima blizu unikata.
Anja: Osetila sam to i divim Vam se i dalje…nastaviću da Vam se divim.
Oran: A mislio sam da ste to i Vi. Ali, očigledno, niste. Veoma sam se prevario, što me čudi, pošteno da Vam kažem. Veoma retko grešim.
Anja: Ljudi greše, svakodnevno, stalno. Mada sve to nije ni bitno, nije važno ništa. Verujte.
Oran: Pa moraću to da prihvatim, i moraću da živim sa tim. No, ovo će samo moj operz, u sledecem kontaktu podići na još veći nivo…Ako do tog i takvog kontakta uopšte dođe.
Anja: Neponovljivi ste, ostali ste svetli u mojim očima, ali nije važno više ništa…Zaista. Želim Vam sve najbolje i u kontaktima i svakako. Toliko.
Oran: Ukoliko nastavite sa ovim besmislicama, blizu sam napuštanja ovih prostora, bar na određeni period.
Anja: Evo ja idem, ne mučite se.
Oran: Samo prestanite da se javljate, to je sve što Vas molim.
Anja: Razumela. Ćao.
– nastaviće se –
Pedeset osmo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
