Anja: Okoooooo. Oko. Oko. Oko. Oko. Dokopala sam se opet…Mislim da je na kratko, ali eto bar malo. Drago mi je sto ste tu iako niste tu, ali drago mi je što Vas vidim. Spavate li? Sada bih Vam HEJJJJJ…Ali, verovatno ste isključili zvuk pa ne čujete..Imamo ovde gosta malog, ceo dan je ovde, ne može se doći na red nikako…Oko…Pokušavaću jos malo…Nadam se da ćete me čuti ili osetiti. Hajte…Sećate li se kada ste pre kao čuli neki glasić, a to sam Vas ja zvala? Pa hajte sad opet, čujte me, Oko… Oko, ako ste tu, odgovorite mi, obećavam da neću ništa onako reći, samo se javite. Imam nešto da Vam kažem, Oko mojjjj…
Oran: Ne mogu da verujem…kakav sam ja…Pa samo sam legao da odmorim malo, nadajući se da ćete doći ne znam kako ponovo…i izgleda da me je san dohvatio…Jako mi je žao što Vas nisam čuo, ali baš. Šteta. Dođe mi da pojedem sada ovu napravu, a i sebe…naprava ništa nije kriva. Eto, propustih razgovor…Propustih Vaše slike…Propustih sve. No, Šta ću. Nadam se bar da ste legli i da spavate…i da sanjate. Želim Vam najlepši san koji postoji, baš. Da se lepo odmorite, da se fino naspavate i nasanjate, da budete čili i odmorni za sutra…i raspoloženi. Sve što je bilo loše, proći će…U stvari, prošlo je…Sve će biti u redu. Budite bezbrižni, baš. Želim Vam bezbrižan, divan dan bez umora i nerviranja…osunčan osmesima…Vašim i mojim…Moj već kreće… :)
Oran: Most radosti
To je osmeh za dobro jutro, to je osmeh za dobro veče, to je osmeh za dobar dan
veseo, bezbrižan i razdragan.
To je osmeh za svu decu u sanjanju i za milu, dragu Anju
kojoj juče čitav dan beše baš bezvezan.
Tim osmehom teram tugu, pomažem svom najboljem drugu,
pratim umilni poj ptica u lugu.
Tim osmehom činim sve, da se niko ne brine,
da sutra divan dan Anji sine.
Taj osmeh je nedaćama snazna brana,
most radosti, od Kragujevca do Kalemegdana.
Vesnik svega lepog što jedan život nosi,
vetar u leđa, milovanje po Anjinoj kosi.
Taj osmeh je najsjajnijih zvezda roj
i ja ga poklanjam Anji mojoj.
Kreće… :)
oranzoran: Pa eto, prođe još jedan dan…Ovoga puta bez Vas…No, još jedan dođe…Nadam se sa Vama…A to kada kažem bez Vas, mislim isključivo na ove prostore…a Vi ste se muvali danas oko mene, svakako :) Nekako se još nadam da ćete se pojaviti…možda…Biću tu još par desetina minuta, u iščekivanju i nadanju…a potom – krevetac. :) Nadam se da ste zdravo i dobro…i da je sve u redu. Da ste raspoloženi i vedri…i da ste se pomirili sa Dragiim…to je vrlo bitno, znate i sami…I tako…Budite mi dobri. Pozdravljam Vas…pa-pa
– nastaviće se –
Četrdeset sedmo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
