Anja: Oko…evo sad sam uspela, ali nadala sam se da ću Vas videti. Valjda niste bili i otišli…Ali, ne biste otišli bez nekoliko redaka, valjda. Nadam se da ćete doći. Počekaću Vas malo…
Anja: Moj :) Divni čovek.
Oran: Dobro veće. Anjaaaaa…Kako ste?
Anja: Odlično sam. Zbog Vas. Odlično sam.
Oran: E, baš mi je drago, baš. A gde ste do sada bili?
Anja: Mislila sam da nećete doći, baš. Do sada. Pa čekala Vas, vidite li to?
Oran: Aha. Tek sam sada video, izvinite. Kako danas provedoste dan?
Anja: Gde ste Vi do sada?
Oran: Pa kod mog životnog savetnika, napomenuo sam da ću tamo biti.
Anja: Aha, jeste. Do sada?
Oran: Da. I još sam tamo.
Anja: Auuuu.
Oran: Prikačio sam se samo da Vas vidim.
Anja: Pa…Ok, ok…hajte onda. Izvinite, nisam znala. Ups.
Oran: Ma ništa zato, ona je ja, svejedno.
Anja: Šta? Sa kim pričam sad to? :)
Oran: :) Ma sa mnom, naravno. Sa ogledalcetom. :)
Anja: :) Vi ste…Ok. Pa…
Oran: Pa da.
Anja: Pa zbunili ste me.
Oran: Pa verujem. I ja sam malo zbunjen, baš. No, eto…Bićete tu i dalje?
Anja: A Vi?
Oran: Ja ću kući za par minuta, biću kod kuće za pola sata.
Anja: Vidimo se za pola sata :)
Oran: Zahvaljujem, baš. Pa – pa
Anja: Pozdravljam Vas, divni mojjjj.
Oran: Anjaaaaaaaaaaaaaaa.
Anja: Izvolite.
Oran: Pa ovaj…
Anja: Recite.
Oran: Pa jeste li raspoloženi za priču?
Anja: Kao i uvek :) A što tako nesigurno?
Oran: Uh, dobro je. Pa nešto mi to „izvolite“ delovalo hladno.
Anja: Kakvo pitanje, svašta…
Oran: :) Dobro, dobro…ali…Vi znate da iznenadite, znate?
Anja: Samo poslovno, za početak, ne znam gde ste i sa kime…
Oran: Ma potpuno slobdno…Razgovor je uvek zatvorenog tipa, ako tako može da se kaže.
Anja: Pa ako Vi tako kažete, verovaću Vam na reč.
Oran: E, imate pozdrav od mog životnog savetnika…
Anja: Hvala. Nadam se da je sve ok.
Oran: I izvinjenje što sam zadrzan. Sve je baš u redu, sve je odlično.
Anja: Ništa zato…
Oran: Vi ste tu…Veče je divno…Zvezdice sjaje…Vi ste tu…
Anja: Nije bilo loših reči o ovome?
Oran: Veče je divno…Ne, ne…
Anja: Uh…
Oran: Vrlo zanimljivo.
Anja: Dobro.
Oran: Čak…trebalo bi da idemo za Beograd sledeće sedmice…
Anja: Oooo, pa fino…fino.
Oran: :)
Anja: Nego, kako ste Vi čoveče?
Oran: Ja sam odlično.
Anja: Jeste li se raspremili?
Oran: Baš. U kom smislu raspremio?
Anja: Hoćete još koji minut da se raskomotite, operete ruke i ostalo? Pa ono, kad dolazite…
Oran: Pa obavio sam to na brzinu, sipao čaj…i eto me.
Anja: Od čega čaj?
Oran: Trenutno je od kamilice.
Anja: Pa ok.
Oran: Inače ne biram mnogo, baš kao i pivo…može sve! :)
Anja: Nije po mom ukusu, ali ima i ko to voli.
Oran: A pijem čak više čaj nego ostala pića…zanimljivo.
Anja: Pa nije loš čaj, volim ga i ja.
Oran: Pa kad ne pijem, moram nešto da pijem…a negazirano i neslatko je čaj…a da opet liči na nešto.
Anja: Ne sladite čaj?
Oran: Nikako. To goji. :) Vi?
Anja: Dve žlice šećera :)
Oran: :) Ja ponekad medić stavim…tako je baš fino…ali to samo kad se opuštam. :)
Anja: Ne goji dobre ljude :) hihiihihihi
Oran: :)
Anja: I ne medić, nekako pokvari ukus čaju. Ma ne znam. A cedite li limun?
Oran: Pa nekada…Ne uvek. Češće ne cedim.
Anja: Jasno mi je.
Oran: A koje je Vaše omiljeno piće?
Anja: Pa omiljeni čaj mi je čaj od kamilice. Omiljeni sok mi je sok od maline i to bi bilo to.
Oran: Ih, malinu i ja volim, baš.
Anja: Kasno, niste se setili, kasno. Znate li da radim sutra? I u četvrtak i u petak, i u subotu.
Oran: Jao, rekli ste mi.
Anja: To je četiri dana. Četiri pusta dana. Četiri dana na poslu.
Oran: Pa biće tempo žestok, baš.
Anja: Sa ljudima !!!!! Ljudi Oko, joj.
Oran: Znam Anja, znam…Sve znam.
Anja: Ali odrasli, bjak.
Oran: Znam. Sve znam. Pusti odrasli…
Anja: Ma, ne volim ih niko. Baš su bezvezni, baš.
Oran: Nekada ću Vam možda pročitati sastav na kraju četvrte godine…pismeni zadatak…
Anja: Dečji rad?
Oran: Moj, iz gimnazije.
Anja: Aha. Još čuvate to?
Oran: Da, svakako. Uvek da me podseti. Ako se promenim, da se vratim na stari kolosek.
Anja: Imala sam i ja jedan zapaženi, isto u četvrtoj o ljudima, maskama, licu i naličju, ali mislim da nije kod mene. :(
Oran: Ih, kako to? Pa gde je?
Anja: Pa, bio je, čini mi se, poslednji pismeni. Ne znam gde je. Ali bio je odličan. Bio je baš, baš. Ma svi su mi bili, ali taj je baš.
Oran: Pa ja mislim da profesorki baš i nije bio nešto dojmljiv…mislim da sam dobio četvorku…
Anja: hihiihihihihi
Oran: Ali sam ga čitao, kao i svaki…jer nije mogla da pročita moj rukopis…
Anja: Jeste li pitali da popravite? :)
Oran: Uvek ja pročitam na času, kada je ispravka, a ona odmah potom oceni. :) Nisam.
Anja: Joj, pa koko deca sa Vama izlaze na kraj? Jeste li se popravili? Malo bar?
Oran: Želela je da odgovaram za peticu, završnu…ali mene nesto mrzelo iako su mi nedostajale samo tri ocene za odličan uspeh. Pa malo sam ozbiljniji, da. Kada je ozbiljnost u pitanju…a malo sam neozbiljniji kada je neozbiljnost u pitanju.
Anja: Mislila sam na rukopis. Kako klinci u školi izlaze na kraj sa Vama?
Oran: A, to…Pa s obziromna to da uglavnom prva dva razreda radim u celodnevnoj nastavi, izbegavam da predajem srpski jezik.
Anja: :)
Oran: A kasnije se deca već naviknu…:)
Anja: Joj, jadni mali. Ma, svaka njima čast sa Vama. Eto tako.
Oran: Ma šta im fali…jednom sam i predavao srpski jezik…imali su najlepši rukopis, garantujem.
Anja: Mogu da zamislim samo.
Oran: Ja Vam ozbiljno kažem…kada učim decu slovima, pišem ih školski…sporo, ali školski. :)
Anja: Mogu li sad nešto da Vas pitam? Mene zanima, meni je važno ?
Oran: Naravno. Izvolite.
Anja: Pošto ima neka caka zbog koje svi padaju ispit…U čemu je razlika između produženog boravka i celodnevne nastave? Ali školski.
Oran: Kod produzenog boravka valjda…pre podne je nastava, a posle podne se radi domaći zadatak i uči…
Anja: Bila sam u produženom, videla kako se radi.
Oran: Celodnevna je…doručak, nastava, užina, nastava, ručak, nastava, izmedju svega toga odmori, slobodno vreme i posle kući…Rade dva učitelja, jedan pre podne, drugi posle…u svojoj smeni radiš i domaće zadatke…Nastava je organizovana tako da se radi jedan čas obrada, zatim domaći zadatak i utvrđivanje…Svako u svojoj smeni i obradi i utvrdi i domaći zadatak završi…
Anja: Aha, domaći se radi u celodnevnoj, ok, ok. Je li naporno to tako? Je li napornije nego klasična nastava?
Oran: A u produženom…koliko ja znam pre podne se tamo uči pre podne…klasični časovi samo, a potom drugi učitelj preuzima utvrđivanje i izradu domaćeg zadatka. Naporno je veoma, da. Prvi razred…Drugi je lakši već. :)
Anja: Da, da, svi se uvek žele kad treba da preuzmu te prvake, posle četvrtog to im je strašno…A po kojoj metodi ucite slova? Obrađujete, tačnije.
Oran: Ja obavezno bukvar, mada slabo radim srpski u prvom…
Anja: :) Slovo po slovo? Monografska bese?
Oran: Prvo slovo po slovo, a zatim grupe.
Oran: I dosta o školi !!! :)
Anja: Pa mene to zanima, ali da obećate da ćemo s vremena na vreme malo o tome…ok?
Oran: Do tada…ćut!
Anja: Ponekad…? Malo? Nešto?
Oran: Uh, uh…ako Vam bude značila informacija, naravno.
Anja: Svakako je korisno čuti…
Oran: Sve što mora da pomognem, tu sam, na raspolaganju. :)
Anja: Pa kako mi ne znači, upijamm kao sunđer, bar se trudim…Ok, hvala Vam Oko…i ništa ne morate, Vaša je dobra volja, da znate.
Oran: Nema na čemu…a kada Vam zaista bude zatrebalo, imaćete potpunu i pravu informaciju, baš. Sve. Baš sve.
Anja: Hvala Vam, Oko.
Oran: Ma obučiću Vas tako da ćete biti najbolja učiteljica, zaista. Anja, biće mi zadovoljstvo, baš.
Anja: Ma, polako…ima još da se polaže do tada, a jedva čekam da počnem da radim, jedva baš.
Oran: Pa dobro, verujem. Bićete divna učiteljica.
Anja: Trudiću se…
Oran: Vi ste kao stvoreni za taj posao. Da nije neko iz porodice učitelj?
Anja: Ma znam čoveče, ni za šta drugo nisam, ništa me ne zanima…a to, ma imali smo praksu od mesec dana…i tako na kraju svake školske godine. Uživala sam, predavala, klinci su bili oduševljeni. Super je bilo. Nije niko iz porodice učitelj.
Oran: Baš zanimljivo. Pa odakle Vam ideja za to?
Anja: Mada ima puno ljudi na faksu kojima su svi u porodici učitelji. Pa, volim da radim sa decom, a odrasle ne volim. Bila sam odlična od prvog razreda osnovne, mogla sam da biram. Moji su hteli da im ćerka postane arhitekta ili inženjer ili tako nešto. Svi su imali želje. A ja, nisam ni znala šta hoću zaista. Iskreno, izvlačila sam papirić i izvukla ovo, a nisam se pokajala. Mislim da je pravi pogodak, baš. Oduševljena sam radom sa decom.
Oran: Vukovac?
Anja: U osnovnoj, da.
Oran: A koji prosek je bio u četvrtoj godini?
Anja: U srednjoj uglavnom odlična.
Oran: Čoveče…Pa Vi ste sjajni.
Anja: U četvrtoj. Pa tada sam i spremala prijemni i pisala maturski i sve. Odlična.
Oran: A prosek?
Anja: Sad, prosek…pa iznad 4.50 je.
Oran: Aha.
Anja: Pogledaću pa Vam javim.
Oran: Ne morate sada.
Anja: Bila mi je naporna ta četvrta. Baš.
Oran: Pa znam.
Anja: Ne teška nego naporna fizički.
Oran: A, to. Zašto?
Anja: Prakse silne, predavanja, fizičko…subota i nedelja na pripreme…i tako sve do kraja.
Oran: Auu.
Oran: Pa znam da ste pominjali da ste se bavili sportom..
Anja: Pa…pomalo. Nešto mi nije prijalo u celoj toj priči, nešto.
Oran: To smo apslolvirali.
Anja: Jesmo :)
Oran: :) Nego, Vi ste baš svestrani. Oduševili ste me ovim ocenama u osnovnoj i srednjoj, baš.
Anja: Pa…Ocenama? Auuuuu čoveče…
Oran: Pa da…uspehom.
Anja: A inače? Vi kao moj tata. Isti.
Oran: Pa ozbiljno, ja to veoma cenim. Ali baš.
Anja: Neču da komentarišem.
Oran: Slobodno.
Anja: Ma znam, ali ni te ocene ne znače mnogo…
Oran: E, niste uopšte u pravu.
Anja: Srednja škola, tada sam se baš razočarala…
Oran: To pokazuje načitanost, obrazovanje, opštu kulturu, volju, mogućnosti, želju…htenje…upornost…
Anja: Prvi dan u školi, previše učenika u odeljenju.
Oran: Auuuuu. Kod mene bilo 38, čini mi se. Pa kako su to dozvolili?
Anja: Profesorka koja nam je bila razredna uzela prvih tih mnogo :) sa spiska, sa liste, rang liste sa prijemnog. Slušajte.
Oran: Slusam.
Anja: Uzela najboljie i napravila haos u školi. Ostali se profesori pobunili.
Oran: Mudrica je prava.
Anja: Tako je trajalo nedeljama…Pa se ispostavilo da nije vodila računa o tome ko koji jezik uči, pa nastala zbrka koja je kasnije nekako rešena.
Anja: Kasnije, mamina i tatina deca, svi do jednog, svi. Mama mi je lekar, tata vlasnik banke…Drugar odgovara, dobije 5 za nešto tipa gde se roduio Isus i tako…Ja odgovaram isto i dobijem dvojku. I tako…
Oran: Auuuuuuuu.
Anja: Muka mi je bilo od toga.
Oran: Svašta.
Anja: Izračunao je taj isti, dečkić…
Oran: Da?
Anja: Pomagala sam mu i oko domaćih i pre kontrolinih, stalno, četiri godine, čak me je i nejgova baka zvala da mu pomažem…Zaradila`sam oko 50 kg čokolada :) Pa Vi vidite sad. Nije da nisam profitirala :)
Oran: :) Odmah se videlo da ćete biti učiteljica. :) Ma dobro…bilo pa prošlo…
Anja: Nemojte više o tome, molim Vas.
Oran: A kada biste se vratili u neki trenutak u prošlosti, koji bi to trenutak bio?
Anja: Nisam razmišljala o tome, baš.
Oran: Ili period..
Anja: Bilo je puno lepih trenutaka, puno.
Oran: E, pa to je sjajno.
Anja: Pa, tek sada vidim koliko sam ništa znala ranije…
Oran: Onda ne morate odgovoriti. Kako? U kom smislu?
Anja: A Vi, kada biste mogli, u koji biste se period vratili?
Oran: Meni ovaj savršeno odgovara, sada, ovaj. A kada bih baš morao da ovaj zanemarim…
Anja: A kada bi Vam neko ponudio 456 evra i pitao u koji biste se period života vratili?
Oran: Odbio bih, verujte mi.
Anja: :)
Oran: Ostao bih ovde, sa Vama. A već za recimo…
Anja: :)
Oran: Hiljdu evra…odgovorio bih na pitanje.
Anja: Auuuuu. Prodajete se za sitne pare, Oko. Nemojte to tako.
Oran: Pa da…ali samo odgovor, ne vraćanje.
Anja: :) Mudro zborite.
Oran: Trudim se. A to bi bio period…odmah nakon uvođenja Avramovićevog dinara…posle inflacije velike…tada…
Anja: Kad je to bilo? Koja godina?
Oran: Jedno mesec dana u tom periodu…1994. godina.
Anja: Jedva se sećam…
Oran: I period…smejaćete se…ratova…
Anja: Ne sećam se toga, bila sam prilično mala…
Oran: Toliko si bezbrižan da uopšte ne razmišljaš o sutra…sutra možda i ne bude…Smešno, ali…Bezbrižno. :)
Anja: Sećam se samo toga da smo nekoliko jabuka trebali da podelimo za mesec dana…
Oran: I možda…raspust između treće i četvrte godine srednje škole…I posle četvrte godine, par meseci do vojske. Eto. Ih, pa Vi ste imali jabuke…:)
Anja: A nisam Vam dala pare, eto šta Vam radim… :)
Oran: Oh, prevari me očas Anja. Anja, Anja… :)
Anja: Nekoliko jabuka u gajbici, nekoliko dana ne jedemo, jedan jedemo…toga se sećam. A one lepe, žute, njih obožavam…
Oran: Koja je to vrsta? Znate li možda?
Anja: Mislim da su delišes zlatne, ali ne držite me za reč.
Oran: Aha.
Anja: One žute, što se skupljaju kad stoje, ali još su lepše tada.
Oran: Aha.
Anja: Znate na koje mislim? Nekad imaju tačkice po sebi.
Oran: Možda da…nisam siguran.
Anja: Slatke su. Mislim da sa njima prave one ušećerene jabuke.
Oran: Aha. Možda znam.
Anja: :)
Oran: Nisam siguran.
Anja: Delišes tražite samo. I setite se mene :) Ali slatke, najslađe.
Oran: Žute.
Anja: Samo žute. Isključivo.
Oran: Pođe mi voda na usta, baš.
Anja: I da im je naborana kora, one su njam, njam.
Oran: Suze mi grunuše na usta.
Anja: A balavite na nos ? :)
Oran: Ijao, opet Vi sa tim njam, njam.
Anja: hihihihiihihii
Oran: :) Pa sad, po potrebi sve…:)
Anja: Baš ste naopaki :)
Oran: :) Naopak…otkad to ne čuh…Dobra stvar, baš.
Anja: Pa čućete svašta od mene, ako niste do sada.
Oran: Ma čuo sam, ali ne od drugih. Od sebe ponekada retko…
Anja: Niste čuli za tu reč?
Oran: :) Jesam, naravno…Ali veoma retko se koristi.
Anja: Pa sad, kako ko…
Oran: Da, da. Jasno. Nego, sad mi je jasno otkud Vi tako slatki.
Anja: Mislite da je zbog jabuka? :)
Oran: :) Baš.
Anja: Ma, samo slatke, žute.
Oran: Poslaću Vam jedno kamionče…samo Vi grickajte.
Anja: hihiihihhiihi Dosta je i gajbica puna jabuka. Šta da radim sa kamionom? Čujte ovo…
Anja: Jesmo li se videli danas bar na kratko?
Oran: Paaa…Ono što bih sam…možda malo, sasvim malo. Ali opet nedovoljno. Hu. Kako mi samo nedostajete, da znate.
Anja: Pa ne morate biti sami, rekla sam Vam. E, super mi je bilo ono danas na kratko, da znate.
Oran: Znam…ali ne mogu sa Vama kada je još neko tu…jednostavno je to jače od mene.
Anja: Slatko skroz. Nismo se ni dogovarali, a videli se.
Oran: Hvala. Da. Eh.
Anja: I ovo, baš sam pomislila kako nećete doći, kad ono Oka, samo se pojavi :) Znate ono kad se pomirite da nešto neće biti, a bude…Pa tako ste i Vi večeras.
Oran: Znam.
Anja: Hvala Vam.
Oran: Hvala i Vama, baš.
Anja: Htela sam još nešto da Vas kritikujem, ali sad, ne znam šta je.
Oran: :) Dobro je. Zaboravite uvek tako kada je nešto loše.
Anja: Setila sam se danas i bilo je…moram večeras da mu kažem…
Oran: :)
Anja: Ma nije loše. Smešno je, ali kritikujem :)
Oran: Pa sta je to smešno? A za kritiku?
Anja: Pojma nemam.
Oran: :)
Anja: Ne znam sad ni da me poljubite, ne znam :)
Oran: Već sam. Govorite.
Anja: Ne znam, čoveče.
Oran: Au, pa ovo je prevara :)
Anja: Znam samo da sam planirala nešto. Nije prevara. Čim se setim, reći ću Vam.
Oran: Slušajte, sada ćete okrnuti drugi obraz…daću Vam još jednu šansu…
Anja: :) Neću obraz :) Ne, ne, ne. Ne. Neću.
Oran: Dobro, de…Opet se durite. Ako lepo napućite usne…možda… :)
Anja: :)
Oran: I ako kažete šta ste mislili…:)
Anja: Samo da ne bude kao ono iz Male sirene!!!
Oran: Eh, ne mogu sada da se setim. Šta to beše?
Anja: Poslaću Vam…Pa, ona scena u čamcu.
Oran: Ne sećam se.
Anja: Kao pevaju ribice, pevaju svi, meseina…oni u čamcu, gledaju se, zaljubljeni do uva…treba da se poljube i samo se približavaju i puće, ali nešto se desi i pokvari im i prekine ih. Nisu se poljubili, eto.
Oran: :)
Anja: Ne sećate se?
Oran: Pa sad…ko zna šta sve može da se desi? Ne, ne…to sam na preskok gledao, očigledno. Ili iz više puta…
Anja: Sad, ne može ništa, šmrc, a ni posle, a ni posle…ali, mašta nije zabranjena, bar to.
Oran: Glavno je da se ne sećam, a možda nisam ni video. Pa nije, to je potpuno slobodno i legitimno.
Anja: Mala sirena je kultni crtać i traba je pogledati…
Oran: Ma gledao sam…ali…moguće iz više navrata…ili iz delova… Gledao sam, ali se slabo sećam scena.
Oran: Inače, moram reći da dugometrazne crtane filmove baš i ne obožavam.
Anja: Ma Vi pojma nemate, ne znate šta je dobro. Oprostiću Vam sada. Oko…
Oran: Molim Anja.
Anja: Mislim da Vas volim, ali stvarno to mislim. Ili se možda sve pomešalo, puno emocija, puno lepih emocija, prepuno, ne znam…ali razumem da ste puni mana, znam to i znam da nema ništa, svesna sam…ali tako mi, tako nenormalno prijate i ne samo to…
Oran: Ja sam veoma srećan sada…
Anja: Toliko.
Oran: Anja…Da Vi samo znate koliko Vi meni prijate…Koliko je meni lepo kraj Vas…
Anja: Isto.
Oran: Koliko ja iščekujem ove susrete…
Anja: Isto potpuno.
Oran: Koliko sam ja srećan sa Vama…
Anja: Da ne ponavljam Vaše reči. Isto, isto Oko. Isto.
Oran: Sve je izuzetno lepo sa Vama…Svaki dan je divan…
Anja: Takođe…
Oran: Svaki problem je rešiv…Svaki trenutak je ulepšan…i moram još nešto da kažem…
Anja: Je li i Vi imate osmeh na licu? Recite.
Oran: Pa imam ga, ne u kontinuitetu…ali uvek kada pomisim na Vas. Baš.
Anja: E pa ja sebe hvatam i inače sa tim blesavim osmehom, mislim na Vas, a sada, evo već dva sata konstantno, samo od sebe.
Oran: Pa eto, neverovatno. Počeo sam da se smeškam sam sa sobom.
Anja: Me too. Niste jedini, ne brinite se.
Oran: Ne znam…Ako ostanem bez Vas…ne znam…Ne znam šta ću da radim. Eto.
Anja: A što opet slutite tako? Tako je bilo i pre onoga…Nemojte to raditi.
Oran: Ne slutim, samo pokušavama da Vam kažem šta osećam prema Vama.
Oran: Kolika je to količina emocija…
Anja: Onda recite to isto, ali sa pozitivnim pogledom na to…
Oran: Ne znam…Vi ste sve što mi treba, čini mi se.
Anja: Ali ja ne znam da pravim musaku, ne lakiram nokte svaki dan, bacila sam danas čarape na sred hodnika i setila se Vas, ne znam da…mnogo toga ne znam…e da…
Oran: Ne znam ni ja, pa ništa. Niko nije savršen.
Anja: Imam još nešto, možda je to bilo ono što sam htela da kritikujem…
Oran: Da?
Anja: Ali da odaberete izmedju dve opcije. Ili, ili. Ok?
Oran: Pokušaću.
Anja: Našminkana devojka, ili okupana (ništa se ne podrazumeva) Ispeglana kosa ili zdrava? Teško Vam je?
Oran: Ne. Ovo drugo, svakako…ali volim i ovo prvo.
Anja: Pa, rekla sam da našminkano ne podrazumeva da je čisto.
Oran: Da, jasno. Pa ako to isključuje jedno drugo, ovo drugo, svakako.
Anja: Hvala, toliko.
Oran: Pa to je čista lepota i logika.
Anja: Sutra od 15 h sam na poslu.
Oran: Doći ćete uveče?
Anja: Završavam oko 21h.
Oran: Aha.
Anja: Doći ću.
Oran: Pa i to je odlično…Dobri ste :) Pa zasta, kako Vam odoleti?
Anja: I ne garantujem koliko ću moći, umara me stravično.
Anja: Čujte komparaciju.
Anja: dobra- bolja- njbolja :) Meni je dodeljen pozitiv.
Oran: :)
Anja: Hm….
Oran: A ko Vam ga je dodelio?
Anja: Pa Vi. Pre nekoliko sekundi, baš.
Oran: :) Gle stvarno. Da, video sam. Najbolji ste, ispravka.
Anja: Ja bih malo vise :) Jes. Hvala Vam.
Oran: Najbolji na celom svetu, eto.
Anja: Ali sami ste trebali to, ne ja da Vam pomažem :)
Oran: Pa samo govorim ono sto jeste. :) Da, da…izvinjavam se, u pravu ste. Vi ste najbolji. Najbolja.
Anja: I taj smeh u sebi, da ne pomisle ko zna šta…
Oran: Ovako…idemo bez osmeha…Najbolji ste, Anja. Vi ste divni.
Anja: Hvala Vam. Niste ni Vi za bacanje.
Oran: :) :) :)
Anja: Opet osmeh vidim? :)
Oran: Pa šta cu kada je smešno? :)
Anja: Ja smešna? :) Oko, ustao tata.
Oran: Ne Vi, Vaše reči. Aha…Idete?
Anja: Kaže mi da sam stvarno preterala :) Čujte, bre :)
Oran: Pa i jeste, ja se slažem.
Anja: hihiiihiih Čekam da se vrati, pa ću i ja sa Vama :) hihihi
Oran: Jao, a pre sam Vas terao ja na spavanje…a pogledajte me sada…Strašno.
Anja: Pa kako da odem kad ne mogu bez…? Kako?
Oran: Bez?
Anja: To je kao da kažete, e dosta je sladoleda! Nemoguće. Bez Vas, Oko. Bez Vas.
Oran: Ma možete Vi to…čini Vam se samo. Možda je lepše sa mnom…
Anja: Pozdravljam Vas. Moram. Sutra rano ako možete.
Oran: Pozdrav…Laka noć, kao perce…pa – pa
– nastaviće se –
Četrdeset treće poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
