Oran: Dobar dan. Baš ste me zabrinuli onim Vašim jučerasnjim konstatacijama…ne beše mi posle svejedno, baš. Pa rekoh, da gvirnem…Da vidim da li ste se malo oraspoložili prema meni. Ali, Vas nema…šmrc. Nema Vas, Anja, nema… Hu, moram posle da odem do banke…pa posle svuda negde…Da Vas ne bi cimao svuda, povešću Vas na neke lakše i lepše ture…Idemo do banke, da se prošetamo Vi i ja…usput ćemo da pojedemo po sladoledić…da malo popričamo…pogledamo neki izlog…i izgubimo neku kaloriju…i…vodim Vas još…Pogodite gde? Pa, kod brata. E, tamo idemo kolima…malo ćemo da slušamo muzikicu neku lepu dok ne stignemo…a tamo je bata ohladio pivce i sokić…Mi ćemo nešto poslovno prvo da razgovaramo…za to vreme Vi ćete piti sokić i razgledati okolinu… A kada mi završimo razgovor, onda ćemo svi zajedno pričati…nešto neobavezno, čisto da misli malo lutaju…A onda se vraćamo kući, opet malo muzikica, osmeh…I to bi bilo to. Posle svako na svoje večernje aktivnosti :) I opet se vidimo uskoro, na razgovoru, nadam se. Eto, sve sam isplanirao. Toliko, pozdravljam Vas puno…baš…A skoknuću ovde opet za jedno pola sata, za svaki slučaj…možda budete tu.
Anja: Pola sata…sad je pola sata, ali Vas nema. Opet ne držite reč…opet. Pa kako posle da Vam verujem. E, pa, izvinite, ali ne mogu da Vam verujem, ne mogu. Idem da ubacim nešto, a Vi ako stignete, zovite…I još nešto, ne volim kad mi drugi planiraju dan i aktivnosti, eto.
Oran: Eto, još ste nadureni, znao sam.
Anja: Kako i ne bih bila?
Oran: :) Pa ne znam kako bi bili, a kako ne bi bili, ne znam. :)
Anja: Kako ste Vi?
Oran: Pa eto, ako uzmemo u obzir da me ovo čudo nesto ne sluša…i ovo što mi sleduje sam da uradim, očigledno…Onda,…pa zaključite sami. Odlično, kao i uvek.:)
Anja: Kao i uvek, odlično ste :)
Oran: :) Oh, da li je to osmeh?!
Anja: Kiseli neki.
Oran: Kao onaj, turšijski?
Anja: Aha, sve znate.
Oran: Uh, a znate li da nije sezona turšije? Ja i to znam.
Anja: Oko, bre.
Oran: Molim Anja..
Anja: Vi sve znate, samo ono sto treba da znate-ne znate.
Oran: Ma gle ti nje…opet u nekoj zavijenoj formi…Pa meni prebacujete da nisam konkretan…budite Vi jednom konkretni.
Anja: Zavijam se u tepih…
Oran: :) Nema tepiha.
Anja: Sa kim sam, takva sam.
Oran: Izbacio sam ga napolje.
Anja: Ima ga, svaki dan neki tepih.
Oran: Opa, vidi ti nje. Pa Vi ćete postati bogati izgleda? Možete da otvorite prodavnicu tepiha.
Anja: Pare, pare, pare…učim od Oke…
Oran: Ako Vam zatreba neki topli pod, tu sam ja. Aha, aha…Pa ne robujem im, baš.
Anja: Znam, znam…verujemo Vam svi.
Oran: Samo volim da ih imam dovoljno da ne bih brinuo u slučaju nepredviđene loše situacije. Uostgalom, valjda i zaslužujem da imam dovoljno novca…za šta sam se u životu trudio ovoliko? Ima nekih koji prst ne pomeriše pa…Svakom prema zasluzi, to je i Vaša misao. Neka se svako trudi i neka svako ima…nikom ne branim. Čak i podržavam svakoga u svemu dobrom, baš. Koliko mogu, naravno…a nekada i više od toga. I dosta više Orane!!! Ne besmisličii!!
Anja: Navikli smo na Vas…
Oran: (to ste trebali Vi reći) Koji Vi?
Anja: Mi.
Oran: Vi.
Anja: Ja.
Oran: Koji mi?
Anja: Ne, Vi. Mi. :)
Oran: A, Vi mi…Sad mi je jasno. :) Šta uradiste Vi do maločas? Jeste li se odmorili? Kako ste?
Anja: Svi mi sa kojima se dopisujete i kojima govorite ono…svi mi smo navikli i na besmislečenje Vaše, a ipak ste nam dragi, zasto? Ne zna se, ali tako je.
Oran: Šta planirate dalje?
Anja: Naspavala sam se, za početak.
Oran: Gle, gle…
Anja: Pa vidite…
Oran: Da vidim.
Anja: Naspavala sam se, nadoručkovala, iznela neki veš na terasu, toliko od mene do sada. Kasnije treba da odem u kupovinu, da kuham ručak, da sređujem svoje noktiće i nogice, da se depiliram…
Oran: Šta je bilo za doručak?
Anja: Rano jutros je neko zvonio, nisam otvorila :)
Oran: :) Koliko rano?
Anja: Kuvala jaja, viršle, paradajz, mleko.
Oran: Auuuuuuu. Sve to?
Anja: Dve viršle, dva jaja, dva paradajza, šolja kuvanog mleka…to je puno Vama? :)
Oran: Za Vas, da. :) Za mene, ne.
Anja: Za mene nije.
Oran: :) Jeste, jeste, samo što Vi to ne znate. :)
Anja: Ali imam neverovatan metabolizam i stalno nesto čeprkam.
Oran: Ih, blago Vama.
Anja: Mislite, Vama je to puno za mene.
Oran: Što ja to nemam… Da, da.
Anja: Tako recite.
Oran: Meni je to mnogo za Vas.
Anja: A Vi nemate jer ste loši prema meni, eto.
Oran: Auuuuuu.
Anja: Da ste bolji prema meni, jeli biste ga i Vi :)
Oran: Pa kud ćete bolji…ovakav nisam bio ni prema kom ovde…baš.
Anja: Kako ćete izdržati danas?
Oran: Evo, došao sam i usred dana. Pa sam, jadan…da se potucam po raznoraznim mestima…
Anja: Ma vidite li kakvo je vreme…?
Oran: :) Ma vidim, to me veseli…topi se salce.
Anja: Imate li neki kačket?
Oran: Ne nosim ništa, bar za sada. Imao sam neki zeleni, ali on se više ne nosi…
Anja: Pa nabacite nešto, grozno je!
Oran: E, baš neću! Neka me ubije sunčanica!
Anja: Pa izbacite glavu i vidite o čemu Vam pričam…
Oran: Uostalom, čućete na vestima…i neka Vas grize savest bar tri minuta, ja bih bio zadovoljan.
Anja: Tvrdoglavi čoveče. Ne slušam vesti, eto.
Oran: Neću da izbacujem glavu…izbaciću čitavo telo. E, pa reći će Vam drugarica…
Anja: Izbacite stomačić :) Pa ni ona ne sluša vesti….
Oran: Znaš sta ima novo? Nekog u Kragujevcu ubila suncanica…poslednje što je uradio je to da je napisao neka nerazumljiva slova sopstvenom senkom…umesto da se zakloni njom on je napisao…A NJ A. Pa naći će se valjda neko ko će to čuti i Vama preneti.
Anja: Neće grom u koprive, Oko…
Oran: Stomačic je već izbačen, nažalost…malo…Ih, to se nikad ne zna. A šta kuvate za ručak?
Anja: Ima još vremena, ne znam još.
Oran: A šta bi voleli?
Anja: Nešto kuvam, ali šta…Pa ništa ne bih, eto.
Oran: :) Pametno, bolje da kuva neko drugi. Tako i uradite. :)
Anja: Teško mi je danas, ne prija mi ova vrućina kao nekad.
Oran: Pa pod tuš…ili u kadu…ili na bazen…ili na Adu…
Anja: Ma, treba da skuvam, nema ko…
Oran: Aha. Vaši rade, je li?
Anja: Pa šta mislite, da li bih ja bila ovde i sada da su oni tu ? Svašta i pitate…
Oran: Zašto da ne?
Anja: Malo mućnite glavoom.
Oran: Muć, muć…A gde bi bili?
Anja: Prazno…
Oran: :) Ima jedno klikerče…malo…
Anja: Istina, ali tako je.
Oran: Neka bude..zato pitam…gde bi bili?
Anja: Malo zgromuljane bele mase, je li?
Oran: Pa nisam zagledao boju. Gde bi bili?
Anja: Pa siva je za razmilšljanje, a bela…pa samo je bela :)
Oran: Kod Dragog? Belo obukao, čeka Vas…A Vi dolazite bela…Pa u belu posteljinu…:) Strašno!
Anja: Nije bela :)
Oran: Horor film, mada bi ga drugačije nazvali neki tamo…
Anja: Sada nije bela :)
Oran: Kukuuuuuuuuu. Kakva je sad?
Anja: Šarena neka, ja sam mu je kupila. Lepa je.
Oran: Kad ste je kupili? Nije lepa, ružna je.
Anja: Pa ne znam tačno kada, pre…
Oran: Najružnija posteljina na svetu, ne znam kako uopšte možete biti na njoj. Kada pre?
Anja: Ne, ne. Prelepa je.
Oran: Pre koliko? Preružna je.
Anja: Pre možda, pa davno.
Oran: Aha, dobro. Valjda će se pocepati vec jednom.
Anja: Pa kako se radi na njoj, čudi me da je ostala čitava još uvek :) Ali, to je Oka, sve mora da pita i kaže…
Oran: Tišina!
Anja: hihihi
Oran: Ćut!
Anja: ok
Oran: Ni reči! Ni reči više!!! Ćiji veš ste iznosili jutros?
Anja: Beli veš, mašina prala noćas.
Oran: Aha. Sigurno ste sve svoje oprali i sada nemate šta da obučete, je li? :)
Anja: Hihiihi, ma kako nemam bre? Jedno vreme me je uhvatila neka manija, kupovala sam gaćice skoro svaki dan. Imam, naravno. Zašto? Pozajmiliste bi možda Vaše? :)
Oran: Ih, bljak! Možda košulju, ona lepo stoji damama…Ili majicu…
Anja: Aha, volim da ooblačim stvari mog Dragog kada smo sami, obožavam to.
Oran: I gaće?
Anja: Ne, svakakve majice, dođu kao haljinice. Ne gaće!!! Bjak.
Oran: Da, znam. :)
Anja: Bjak.
Oran: :) A majice, da li su znojave? :)
Anja: Ne, ne čoveče.
Oran: Ma jesu sigurno.
Anja: Majice iz ormara.
Oran: I smrduckaju, garant. Pa i te, da…nošene po sto puta…
Anja: Kad on nije tu, samo otvorim i obučem.
Oran: :)
Anja: Ma ne bre, čiste majice. Šta Vas je spopalo to sa smrduckanjem sad?
Oran: Pa onako… :) Milo mi je da tako zamisljam Vašeg Dragog. :)
Anja: Vi njega zamišljate? Njega? Muškarac muškarca?
Oran: Pa šta ću…kada ste Vi na posteljini, mora neko da bude kraj Vas…
Anja: Kraj mene, na meni, ispod mene, hihihihiihi.
Oran: Auuuuuuuuuuuuuuuu. Ćut! Ni reči!!!
Anja: Ne budite Sofronije…
Oran: Tišina!!!! Tišinaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!! Baš!!! E, tako je bolje…Sada ću samo ja da pišem…Dan je divan… ja sam tu…Vi malo nadrndani…ali tu…Sunce sija…Dan je divan…Vi ste tu, malo…ali ste tu…Sija sunce…
Anja: Vi ste tvrdoglavi i bezobrazni, ali tu…
Oran: Vi oprali sav svoj veš…sunce sija…
Anja: Mašina je, nisam ja.
Oran: Nema veze, bitno da nemate šta da obučete…
Anja: Ja sam ga samo iznela.
Oran: Sunce sija…
Anja: Imam šta da obučem.
Oran: Nemate! I tačka!
Anja: hihiihi
Oran: Čitava mašina je čitavu noć prala čitav Vaš veš! I tačka! .
Anja: A gde ste Vi u toj mojoj nemaštini odeće? Mašina je prela beli veš…i tačka. Gde ste u mom nemanju odeće?
Oran: Ja tu negde…muvam se…Nemam pojma gde sam.
Anja: Vi perete sudove u kuhinji…
Oran: Ali vidim lepo. :)
Anja: Na primer, ili čistite terasu…
Oran: Hm, hm…Imam li keceljicu? :)
Anja: Nemate.
Oran: :) Znate kako je moja baka pevušila?
Anja: Nemate jer je mašina sve oprala i sve je još uvek mokro. Baka Vam je bila pevačica?
Oran: :) Ne, ali je volela da pevuši. Znate šta?
Anja: Narodnjake, zabavnjake? Rok?
Oran: :)
Anja: Baka Vam je bila rokerka?
Oran: Narodnu, ali pravu…
Anja: Aha.
Oran: Onu, za glas, bez muzike.
Anja: Pa šta je pevušila?
Oran: Pa recimo, kad hoće da zasmeje…Opa sade, suknja spade, a kecelja nema kade :)
Anja: hihiihihi Duhovita i ona bila…:)
Oran: Pa da. A postojao je jedan Čiča Čvor u mom selu…
Anja: Dobro…i ?
Oran: Znate li šta je on pevao? To mi je još baka pričala, nisam ga stigao upoznati.
Anja: Šta je pevao dotični gospodin?
Oran: Pevao je vako…Oj devojko, Dudevojko (ovo dudevojko, ne znam da li je od Duda ili Duuuuda, ili već čega), čija bese ti? Rađe bih te poljubio nego druge tri!
Anja: Znam za to, nešto slično.
Oran: Eto, to je gosn. Čica Čvor. Eh, ma hajte! Nemoguće da znate.
Anja: Ozbiljno.
Oran: A gde ste to čuli?
Anja: Tako mi govori moj Dragi…nešto kao: pre bih tebe poljubio nego drugig šest?
Oran: Pih!
Anja: Ali ne znam kako je, pošto me malo nervira pa se ne trudim da upamtim…
Oran: To je plagijat…Zastupaću Čiču Čvora i tužiću Vašeg Dragog i goniću ga do orlovskih gnezda, ako treba!
Anja: Šta je bilo sa Vama ono veče?
Oran: Tepih.
Anja: Ne.
Oran: Da.
Anja: Ne.
Oran: Naravno da da.
Anja: Vidite da nema tepiha, nema ga. Ne.
Oran: :) Ima, ima…eto, bosi i nagi hodate po njemu.:)
Anja: Ako ste bili baja da to uradite bar zasluzujam da čujem šta je bilo….
Oran: Baja…bezveze. Nikada sebe ne smatram takvim, baš.
Anja: Pa ni ja Vas, ali eto. E sad, recite.
Oran: Ne pada mi na pamet. Osećate li taj tepih pod prstićima? Mekan je, baš. Utanja sve što dođe u kontakt sa njim.
Anja: Zar ne treba da idete kod Bate?
Oran: Da!
Anja: Pa idite.
Oran: A prvo do banke.
Anja: Pa hajte.
Oran: E, pa neću!
Anja: Zašto nećete?
Oran: Ima da blejim ovde bar još pet minuta, Vama u inat. A onda ću Vama u inat da odem.
Anja: Ali ja ne želim više sa Vama, u tome je stvar.
Oran: :) Pa izbrisite me, i gotovo. Prosto i lako.
Anja: Ne brišem ja ljude tek tako.
Oran: Zasto?
Anja: Zato.
Oran: Aha.
Anja: Aha.
Oran: I ko izmisli te dane…Stvarno mi nije jasno. A još kada dođu kad ne treba…a uvek dođu kada ne treba, nekako. Namesti se. :) Uostalom, ništa ne može biti savršeno…
Anja: Kad mi kažeš šta se dešavalo i zašto si mi pobegao, namestiću se.
Oran: Pa ni Vi. Nažalost. Opa!
Anja: Ja nisam ni rekla da sam savršena.
Oran: Opa!
Anja: To je uslov da se namestim.
Oran: Opa!
Anja: Opa ili ne, tako je.
Oran: Opa!
Anja: Već dva dana je tako.
Oran: Kako?
Anja: Pa rekla sam uslov da bi se vratili u normalu…Jače je od mene nekako. Ljutite me, zato sam takva.
Oran: Pa zar ne shvatate da bih mogao reći bilo šta.
Anja: Recite.
Oran: ?
Anja: Ne plašim se. Ja Vas gotivim…a rekli ste mi svašta do sada. Znate to već…i bilo je i svađa i suza, ali opet sam uz Vas.
Oran: Ma mogao bih reći neistinu…ima hiljadu priča.
Anja: Laž ne volim, to eliminišite.
Oran: Pa nebitno je…mogao bih reći neistinu.
Anja: Pa nemojte.
Oran: I Vi bi poverovali, garantujem.
Anja: Ali planitete da me imate normalnu.
Oran: Pa neću, zato Vam i neću reći.
Anja: Poverovala bih, ali ne želim da mi servirate kako nije. Nećete da mi kažete? Ne?
Oran: Ne.
Anja: Sigurno?
Oran: Uostalom, dogovorili smo se u vezi toga. Sigurno.
Anja: Onda ne znam do kada će trajati naše dopisivanje, zaista. Ne znam i ne verujem da će dugo trajati.
Oran: Hm.
Anja: Ali Vi ste to i priželjkivali.
Oran: Nije lepo kada se nešto dogovorimo, kada zatvorimo neku temu, da je posle ponovo otvarate…Znate da takve stvari mogu biti strašno neprijatne.
Anja: Tako da ćete opet i opet biti u plusu.
Oran: U kakvom plusu?
Anja: Bacite se na broj sedam i nastavite sa time, ako ne umete biti iskreni.
Oran: Ja ću biti u minusu, baš.
Anja: U plusu ste, planirali ste da me se rešite…
Oran: Dogovorili smo se da gurnemo…pod tepih. :) Ja?!
Anja: Ne, to ste se Vi dogovorili.
Oran: Netačno, potpuno netačno.
Anja: Želim da znam.
Oran: Koji mi?
Anja: Želim da znam.
Oran: Dogovor je bio da se gurne pod tepih.
Anja: Želim da znam.
Oran: Složili ste se sa tim u potpunosti….nevoljno, ali složili.
Anja: Želim da znam.
Oran: Sve na čemu Vi sada insistirate ne ide Vama u prilog, baš.
Anja: Ne zanima me.
Oran: Sami sebe demantujete. E, pa mene zanima. :)
Anja: Orane, možete li Vi nekad nešto da kažete bez nadmudrivanja i bez tvrgoglavljenja, onako kako jeste?
Oran: Pa mogu, uglavnom tako i pričam…Anja…
Anja: Je li Vam ja smetam? Jesam li Vam ja problem neki?
Oran: Daleko bilo.
Anja: Je li Vam ja pravim probleme?
Oran: Odakle Vam to?
Anja: Pitala sam Vas.
Oran: Ne, ne, nikako.
Anja: Jeste li sigurni u to? Pošto imate tako odbojan stav prema meni, ne znam šta više da mislim.
Oran: Imam malu kamenčinu oko vrata zbog onog sličeta…ali, ako to izuzmemo, Vi mi donosite radost.
Anja: Pokušavate na sve načine da me odbijete, kao uradili ste što ste planirali i to je to…
Oran: Odakle Vam odbojan stav?
Anja: Takav je prema meni, odbojan, surov, hladan.
Oran: Pa ako ovo nije srdačno sa moje strane, onda ne znam šta jeste…osim da budem prost, što možda i ne bi bilo prosto da se poznajemo.
Anja: Opet uvijanja i reči bez. Opet, opet i opet.
Oran: Postoji i srdačniji nivo biranim recima…ali…
Anja: Da, da.
Oran: Ali to se govori samo onom koga…
Anja: Želite da zamajavete.
Oran: Ovo je najsrdačnije do tog nivoa. Pa…Ja sam vam rekao da zamajavam. Ne želim, mislim da sada ne zamajavam trenutno.
Anja: Iz kog oka mi kreće sada suza?
Oran: Molim Vas…
Anja: Recite. Levog ili desnog? Ne iz oba. Samo iz jednog. I stade. Pitanje je…
Oran: Dobro je.
Anja: Iz kog?
Oran: Nadam se da se sada smejete.
Anja: Ne smejem se pošto ništa nije ni smešno.
Oran: Pa vidite da ti dani potpuno loše utiču na Vas…
Anja: Recite mi šta je bilo onaj dan.
Oran: Samo ćete biti još razdražljiviji i osetljiviji…Dogovor je postignut da se o tome ne priča.
Anja: Onda može i jedan dogovor da prekidamo sa ovom našom zamišljenom i izmišljenom romansom.
Oran: Kako god Vi želite.
Anja: Tako želim.
Oran: Pa dobro. Prekinite onda.
Anja: Slažete se sa tim, vidim…
Oran: Ja se uvek slažem. Ne pada mi na pamet da neko radi nešto protiv svoje volje.
Anja: Šteta što nemate svoje mišljenje o tome…
Oran: Moje mišljenje Vi odlično znate. I naravno da ga imam.
Anja: Da.
Oran: Ali, kakva korist od njega kad ste Vi odlučili? Šta ima ja tu onda da tupim?
Anja: Pa Vi uvek tupite.
Oran: :) Pa ima tu dosta istine, da. Uvek i tupim…retko kad samo tupim. U tom svetlu…Odoh do banke…Sam.
Anja: Ćao.
Oran: Pa posle do Bate…Sam.
Anja: Vaša stvar gde ćete, sa kim i kako.
Oran: Prijatan dan…Da, jasno.
Anja: Ćao.
Oran: Pozdravljam Vas. Pa – pa
– nastaviće se –
Trideset sedmo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
