Anja: Dobro veče :) Otkud Vi pre mene?
Oran: Dobro veče. Svako veče, bašššššššš :)
Anja: “Tako je dobro videti te opet…”
Oran: Eto, uželeo sam Vas se :) Nasloniti ruke na tvoja ramena…da li tako beše…? :)
Anja: Upravo sam ušla…dajete li mi nekoliko minuta da se presvučem i popijem sokić. Staviti ruke :)
Oran: Pa, ukoliko mi kažete šta ćete obući, a šta svući – dogovoreno.
Anja: hihihihi
Oran: Staviti, da. :)
Anja: Hajde, kažem Vam, samo da se sredim malo…Okić?
Oran: Okić, pod onim uslovom.
Anja: Ali, ne tražite cice, vraćam se :) Važi. Važi.
Oran: U suprotnom je nokić.
Anja: Važi.
Oran: Važi. :)
Anja: Nekoliko minuta samo, brzo ću ja.
Oran: Ma ne berite brigu, po minutu mi se zakače samo tri.
Anja: Pozdravljam Vas do tada…pa nemojte sa njima, hej. Nemojte. Ne. Ne.
Anja: Eh, mama zauzela kupatilo.
Oran: Taman sam hteo da pričam sam sa sobom…
Anja: Za malo. Pa nemate potrebe, imate mene.
Oran: Pa samo što sam pomislio na to, izlete to, eh.
Anja: Znate, opet sam razlmišljala o Vama.
Oran: Pa to mi dođe na isto. Pa šta ste to razmišljali?
Anja: Pa ovako…Svašta :) hihihihihi
Oran: :) A šta to svašta?
Anja: Ne znam odakle da počnem, upetljaću se sva.
Oran: Pa počnite od početka, je li? :)
Anja: Pa logično. Samo sek.
Oran: s?
Anja: sekund :)
Oran: A, to. :) Ja rekoh Vi već počeli od početka…
Anja: U gužvi sam, tek sam došla…malo da se saberem.
Oran: A znam da to obično bude na kraju…pa sam se malo zbunio. :) Moram nešto veoma smešno da Vam kažem…to taman Vi dok se presvlačite…Danas je jedna osoba koja mene verovatno voli najviše na svetu…ušla u automobil moj…i isprobavala udobnost…petljala nešto sa sedištima…ja dođem, i imam šta da vidim…Potpuno spušteno sedište prednje…Ja zinuo, ne mogu da verujem…(nisam imao pojma da je to moguće) I znate li šta mi je prvo palo na pamet? Strašno. Ovo je naravno, klasično zamajavanje, baš. No, ja ti legnem onde, budala…neverovatno…Pa pomislim…ih, bre…i malo dete zna, a ti ne znaš…baš si šašav…kao ona tvoja Anja…:) Ovo poslednje sam izmislio.:) Eto. Mislim, polovinu ovoga poslednjeg, drugu.
Anja: Šta ste izmislili, sve? Zašto ste zauzeti za mene? A sada nedostupni? Šmrc, šmrc…ne mogu ostati više…opet šmrc. Veliki šmrc sada…Oko…mislila sam na Vas…dođite sutra ako možete, kod kuće sam, ako možete…bezveze…eto, bezveze. Mora da idem odavde.
Oran: Ništa zato…sve je u redu…
Anja: Šta se desava sa Vama?
Oran: Pozdrav i odmorite se, baš.
Anja: Koristim svaki sekund…pa da iskoristim…
Oran: Ma…Nebitno, pričaćemo…
Anja: Došli, kaže…hajde…, ja taman da krenem i čujem otišli u moju sobu i upalili tv.
Oran: Vi ste dobro?
Anja: Dobro sam, hvala. Jeste li Vi dobro?
Oran: Eto, to je najvažnije. Ja sam odlično kad ste Vi dobro! Eto.
Anja: Pozdravljam Vas…mora. Nije do mene.
Oran: Pozdrav, baš…
Anja: Pozdravljam Vas puno.
Oran: Ma opušteno, baš. Pa – pa
Anja: Možete li sutra? Sutra po danu?
Oran: Da, naravno. Po danu…hm…ne verujem.
Anja: Okić.
Oran: Možda…
Anja: Tu sam ako budete mogli…
Oran: Dobro.
Anja: pozzz
Oran: Kao perce, baš.
– nastaviće se –
Trideset treće poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
