Oran: Pa evo, čini mi se da i meni nešto ne predstavalja problem da se ispričam sa samim sobom(sa Vama)…A čini mi se i da nećete večeras doći…Kiša ovde malo sipila…oblačno…no, to nešto i ne utiče koliko utiče to što Vas nema…U stvari, oblačno je kad Vas nema. Eto. Baš.
Oran: Tebe nema
Tebe nema, nema zvezde sa neba.
Tebe nema, a moja si potreba.
Oran: Nema tebe, srce mi zebe.
Nema tebe, nema meni ni sebe.
Gde si, s kim si,
čija si, moja nisi.
Oran: Pada inje po mojoj kosi u sred proleća,
laticama pritiska moja snažna pleća.
Oran: Stresam se od slatke, davno zaboravljene jeze
pod nestašnim lahorom tek raspupele breze.
Oran: Kiša rominja, zaliva mi čelo
koje postaje glatko, smireno i belo.
Proleće je, namiguje na me…
Namignuo bih i ja, ali sram me…
Leto sam ja, sto ću u proleću?
Pitam se dok laste me obleću.
.
Leto sam ja, šta ću ja u proleće…
Pitam se dok lasta me obleće…
Oran: A opet, iznova, dok jesen mi se sprema
pitam se sta li ću ja ako tebe nema?
Baš.
I, uz izvinjenje na zamajavanju i blesavljenju, pozdravaljam Vas….ovo je ipak samo pesnička sloboda, baš…Samo pesnička. Valjda. Baš. Priajtan Vam dan želim i pozdravljam Vas. Pa-pa
– nastaviće se –
Treće poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
