Anja: Veče :)
Oran: Svako veče, baš.
Anja: Kako ste?
Oran: Pa danas nisam odlično. Vi?
Anja: Šta je bilo? Ja fino, kao i inače, ali srećna jer se vidimo.
Oran: Aha. Lepo, lepo…baš.
Anja: Smem li znati šta Vam je?
Oran: Pa nije baš povezano sa mnom…Ne znam da li uopšte da govorim o tome…Mislim da ne bih želeo da Vas opeterećujem…Biću kao i uvek već za dva dana, računam.
Anja: Ok, ali samo da znate da me ne opterećujete baš nikada nikako, pričajate mi o čemu god trtljali….
Oran: Da, jasno.
Anja: Mogu nešto da Vas pitam?
Oran: Ipak, Vas radi, ovo ću preskočiti. Recite.
Anja: Kako vam je noga?
Oran: Onako…
Anja: Juče zaboravih da pitam.
Oran: Nisam baš zadovoljan…a i ne može ni ona da se izbori sama…nista joj ne pomažem. Ma opušteno…Koga je još briga za moju nogu? Koliko sam video do sada – nikoga.
Anja: Imam jedan predlog, ako ste raspoloženi…
Oran: Recite.
Anja: Da se ne viđamo danima kada niste raspoloženi i kada sve ukazuje na to da ćemo se prepirati ovde. Isto važi i za mene. Je li to ok? Pošto ne možemo baš pomoći jedno drugom putem interneta, a i znate kakvi umeju da nam budu nekad razgovori…
Oran: Meni je svejedno…Kako god Vi želite.
Anja: Čoveče…Pa šta vam je danas?
Oran: Vaša volja, kao i uvek, baš.
Anja: Što ste tako u fazonu: ravno mi je sve..?
Oran: Pa izivnite, ali u pitanju ste Vi i Vaša želja…ja samo dajem prednost Vama u odlučivanju.
Anja: Pa dajte i Vi malo Vašeg mišljenja malo….
Oran: Moje mišljenje je da ukoliko Vi mislite da je tako najbolje da tako i bude. Verujem u Vas.
Anja: Nego, kako teku radovi? Jeste li zavrslili sve?
Oran: Nažalost, ne. Tek smo na prvoj petini, rekao bih.
Anja: Auuuu.
Oran: Pa da.
Anja: Sporo to ide, ali…bitno je da se završi i da bude kako treba…ne radi se to svaki dan. Verujem ja u Vas.
Oran: Pa dobro, zahvaljujem. Šta se dešava kod Vas? Kako provedoste dan?
Anja: Hoćete opet? :) Ali, nisam tu pored Vas…:)
Oran: U pravu ste…Ovaj put ćemo preskočiti.
Anja: Ukratko, pozavršavala sve kućne obaveze do nekih tri posle podne i bila malo u gradu…eto.
Oran: Aha. Jeste li se malo ljubili sa Dragim? Ili mnogo?
Anja: Čoveče, pa kako me to stalno pitate?
Oran: Pa lepo…Postavim pitanje i stavim upitnik na kraju.
Anja: U redu je. Zaista.
Oran: Ako je u redu onda odgovorite.
Anja: U redu, odgovoriću, ali i Vi ćete meni. Ljubili smo se, malo.
Oran: Aha. Kaže naš narod…Bolje išta nego ništa. Bolje ikako nego nikako. Bolje iko nego niko. Bolje išta nego ništa.
Anja: Jeste li se Vi malo mazili sa Vašom Dragom?
Oran: Nisam.
Anja: A jeste li se ljubili malo?
Oran: Nisam.
Anja: A jeste li želeli malo da se ljubite?
Oran: Jesam.
Anja: Pa zašto onda niste to uradili? Pošto je to tako jednostavna stvar.
Oran: Ih, pa to je prežvakana tema…baš. Tu više ništa nema da se doda…niti oduzme.
Anja: Ok, ok, sve prežvakano…
Oran: Pa šta ću ja kad je tako. To su činjenice.
Anja: Nego, učitelju, imam da Vas kritikujem malo, ali samo malo… :)
Oran: Slobodno, samo navalite.
Anja: Setila sam se jutros našeg razgovora od pre neki dan…ovako, kad vam dete na kontrolnom napiše da je lubenica voćka, šta Vi radite? :)
Oran: Pa to mi se nije desilo, čini mi se…ranije bih to smatrao greškom…Danas, skrenuo pažnju, ali to ne bi nikako uticalo na ocenu. Eto.
Anja: Hvala Vam.
Oran: Ovo ranije i danas odnosi se isključivo na moje iskustvo i način razmišljanja.
Anja: Naravno, razumela sam. Jeste li umorni?
Oran: Jesam, da.
Anja: Ako poželite da idete da odmarate, recite slobodno, razumem.
Oran: Zašto bih pričao…Jednostavno ću se isključiti.
Anja: Je li to nešto bilo na moj račun?
Oran: Ne, ne…nikako.
Anja: Je li to bilo na moj račun?
Oran: Govorim o jednom od načina odlaska odavde. Postoji i on, on je najjednostavniji…a umornom ljudskom biću bi on bio i najpogodniji…složićete se sa mnom, je li?
Anja: Uvek.
Oran: Eto vidite. A gde je moja kritika? Očekujem je.
Anja: Sve je kako Vi kažete. Sve. Ama baš sve. Uspelo Vam je. Svaka čast.
Oran: Zahvaljujem. Veoma ste ljubazni, nema šta. A šta bi sa kritikom?
Anja: E sad mi lepo recite šta je Vama opet?
Oran: Rekli ste da ćete me kritikovati…Čekam.
Anja: Pa odnosilo se na ono sa lubenica je Vaša voćka, a nije voćka, eto :)
Oran: A gde je tu kritika?
Anja: Nije kritika…Pa nije kritika.
Oran: Hm.
Anja: Trebala je biti, ali nije.
Oran: Moraćete to da pojasnite.
Anja: Pa razumeli ste već. Lubenica nije voćka.
Oran: Pa jesam, ali ko Vas je primoravao da upotrebite reč kritika…pojasnite. I šta s tim?
Anja: Čoveče, ne zapinjite…biće da sam htela da kritikujem, ali sam se odlučila za pitanje i Vaše mišljenje…toliko.
Oran: Gle, gle…Toliko i kraj, je li?
Anja: Mene zanima šta je Vama danas!!!!
Oran: Nećemo više da trošimo reči na onog tromog, debelog, debila šepavca, je li?
Anja: Debila????? Debila??? Debila???
Oran: (to sam ja dodao, niste Vi rekli)
Anja: Kao prvo i prvo, to su sve Vaše reči, ja ni ne znam kako izgledate. Kao drugo, debil niste nikako, daleko ste Vi od toga.
Oran: Bolje. Samo biste se uplašili.
Anja: Ako sebe tako doživljavate to je Vaše, ali ja Vas tako ne doživljavam.
Oran: To je kritika ili kompoliment?
Anja: Kao treće, šepavac će proći…samo se trebate malo pozabaviti tom nogom, malo samo…kao četvrto, ne lupetajte više sa omalovažavanjem sebe pošto sam već formirala mišljenje o Vama.
Oran: Pa izvinite, ali morao sam da Vam se pridružim.
Anja: E sad, šta Vam je večeras?
Oran: I o tome sam govorio.
Anja: Ne znam šta Vam je…ne znam zaista.
Oran: Ne bih o tome, Vas radi.
Anja: Opet nesto loše, je li?
Oran: Ne želim o tome.
Anja: A o čemu želite, ako želite uopšte? Pokisla sam danas kao miš, dokrajčite me i Vi sad za laku noć…
Oran: Pa ono o čemu bih sada želeo ne mogu da kažem…
Anja: O čemu biste želeli sada?
Oran: Ih, ih…pa od toga se raste…Kiša je dobra…podstiče rast, a još i hladi, zaliva…poji…
Anja: Kišobran nisam imala, sandale već znate kako izgledaju, odeća pa za ovo toplo vreme…baš je bilo super…a sada me zanima o čemu biste Vi želeli sada?
Oran: Pa eto, i Vi kažete da je super.
Anja: Ne izbegavajte moja pitanja.
Oran: Pa džaba da ih izbegavam kada ne mogu da dam odgovor.
Anja: Ali, zašto ne možete? Neko je tu pored Vas i čita ?
Oran: Ne, ne…
Anja: Pa pozdravite ih sve.
Oran: Neprijatno mi je da to napišem, eto.
Anja: Neprijatno?
Oran: Pozdrav za sve! Nije prijatno * neprijatno.
Anja: A šta to može da bude toliko neprijatno da ne mozete da kucnete? Šta?
Oran: Nebitno, baš.
Anja: Ako ste mi pričali i o crvima i o tetivi upaljenoj, i o dlakama i o tromosti…e pa onda možete i o tome. Ako Vam je zbog mene neprijatno, neka ne bude.
Oran: Ipak ste Vi potpuni neznanac…ili znanac…
Anja: Mrzim ovu reč, ali opušteno sa mnom skroz….
Oran: Jednostavno, to je sada nemoguće.
Anja: I bićemo tako sve dok ne poželimo da promenimo to…
Oran: A zahvaljujem za opuštenost…to bi mi baš sada i najviše trebalo.
Anja: Imate kadu ili kabinu?
Oran: Gle ti nje…
Anja: :) Pa pitam Vas samo…
Oran: Ma kakva crna kada ili kabina…Pa to bi bilo kao da ste kamen bacili u vodu…Inače, nemam kadu.
Anja: A šta imate?
Oran: A nemam ni kabinu…samo tuš. Ali nemojte mi pominjati hidromasažere i te fore, zaista.
Anja: Onda ništa, htela sam jedan predlog, ali ne može bez kade…a na te fore ni ne pomišljam, kakve god da su.
Oran: Aha. Dobro.
Anja: Je li opet problem u meni? Ili vezan za mene nekako?
Oran: U vezi čega?
Anja: U vezi tog Vašeg večerašnjeg neosećanja odlično i neraspoloženja? Jesam li ja doprinela nekako da se Vi tako osećate?
Oran: Pa direktno sigurno ne.
Anja: Ali indirektno jesam?
Oran: Pa ako uzmemo da je u ovome 85 posto direktnog…a indirektnog samo 15…Zaključite i sami.
Anja: Kompikacijo…recite sve kako jeste…
Oran: Eto tako jeste…Surovim brojkama.
Anja: Logika mi je slabija strana :) Kao i matematika.
Oran: Pa Vi niste direkto krivi za ovo moje stanje! Direktnog je u ovom stanju 85 %!
Anja: Nisam ja direktno nego…šta? Kako?
Oran: Šta hocete Više?
Anja: Izvinite.
Oran: Ništa, ništa…samo me čitajte malo.
Anja: Izvinite još jednom. Niti želim da Vam loše činim da se tako osećate, ni da Vas smaram sad o nečemu što nećete.
Oran: Pa ne činite.
Anja: Ni da Vam ništa loše, apsolutno ništa loše ne želim Vam. Ništa baš.
Oran: Vi uglavnom činite da se osećam dobro.
Anja: I želim da tako bude…ali Vi očigledno niste dobro…i meni je malo krivo zbog toga.
Oran: Ma opušteno skroz…Uostalom, vreme je da polako idem…ako dozvoljavate…
Anja: Pa šta ću…da ste pored mene ne bih Vam dozvolila, ali ovako…
Oran: Ovako ćete morati…
Anja: Primorana sam.
Oran: Da, da…Dobro…
Anja: Ali ne bih Vam dala….ne.
Oran: Da.
Anja: Ne.
Oran: Dobro. A a A sada moram ići…Pozdravljam Vas…baš.
Anja: Pa odmorite se.
Oran: Laka noć…
Anja: Hvala. Zdravo.
Oran: Potrudiću se…kao perce…baš. pa-pa
Anja: Uz Vašu Dragu…pozzz
Oran: Duhoviti ste, kao i uvek.
Anja: Ne, verovatno Vas zove, a Vama glupo da kažete, pa kao umorni ste…razumem…uživajte. Ipak Vam je ona draga. I Vi njoj dragi. I Vi ste zajedno.
Oran: I to je prežvakano.
Anja: Ljubomorna sam.
Oran: Ih, a na koga, moliću?
Anja: Na Vašu Dragu. I na te žene oko Vas.
Oran: Smešno.
Anja: Meni nije baš.
Oran: Trebalo bi da Vam bude.
Anja: Ali nije…ona ima u čemu i sa kim da uživa, ali baš i ima Vas svaki dan, stalno…svakako.
– nastaviće se –
Dvadeset prvo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
