Oran: Dobro veče.
Anja: Svako veče, dobro veče.
Oran: Kako ste?
Anja: Nije loše,…Vi?
Oran: Ja sam odlično, kao i uvek!
Anja: Ozbiljno odlično ili samo tako kažete?
Oran: Pa ne baš…) Ova tetiva je upaljena, svođenje ocena, gužva, trčanje, obaveze…huuuuuuuuuuuuu.
Anja: Kako Vam se upalila ta tetiva?
Oran: A još pritom sam u jos nekim aktivnostima…ma idi bre…
Anja: Neću da idem.
Oran: Pa pričao sam već.
Anja: Baš neću i tačka. Idi ti :)
Oran: Ma sad će Vas da skoni već neko…:) Ja sam tek stigao, ne pada mi napamet! I tačka.
Anja: Svako veče ste sve kasniji..,neću da komentarišem.
Oran: Pa imam još posla, ali ostavio sam po strani…
Anja: Auuu, izvinite.
Oran: Baš me briga!!!
Anja: Pa bacite se na posao čoveče…ima vremena, čućemo se mi.
Oran: E, ne mogu više…ceo dan radim bez prestanka, od jutros, baš.
Anja: Već.
Oran: Pa sad…ako imate nekog drugog sagovornika ili neke obaveze…recite…Nema ljutiš.
Anja: Imam Vas…ali ako imate posla, ok je.
Oran: Dobro, a koliko ja puta treba da napišem da sam to bacio? Šta Vi mislite, onako, okvirno?
Anja: Pa, recimo 3 puta.
Oran: Dobro…Evo stiže…
Anja: Posle toga ću shvatiti :)
Oran: Zanemario sam trenutno posao, ne mogu više! Zanemario sam trenutno posao, ne mogu više! Zanemario sam trenutno posao, ne mogu više! Sad je u redu?
Anja: U redu je.
Oran: E, hvala Vam. Uzgred, vodite računa, napet sam.
Anja: Čokoladica ( još jedna ) :)
Oran: Svašta može da bude.:) Auh, pa Vi mislite da meni te čokoladice rastu na drvetu?
Anja: Napeti ste? Ali sreda je tek, ne bi trebalo danas…sutra se već i može očekivati, ali ne danas.
Oran: E, pa Vi pokušavate matematički predvideti nešto sto je nepredvidivo.
Anja: Hm, Vi nepredvidivi meni????
Oran: Neće moci ove noći…a i nisam mislio baš na tu vrstu napetosti.
Anja: Predvidivi ste, nemate pojma.
Oran: Ma šalim se. Naravno da sam predvidiv, jako. Znam.
Anja: Meni jeste.
Oran: Onome ko me ne zna, naravno. Pa eto, vidite.
Anja: Kad nam loše započne razgovor, miriše na svađu veliku, a postoji i maler jedan kod nas.
Oran: Koji?
Anja: Kada ja započnem razgovor.
Oran: Da?
Anja: Zato ne počinjem više prva.
Oran: Ma hajte, Vi ste to samo umislili. Ja se uvek obradujem jako kada Vas vidim.
Anja: I ja Vas, ali čekam da se Vi javite.
Oran: Pa nešto mi govori da niste baš potpuno iskreni…:)
Anja: ?
Oran: Uvek zauzeti u poslednje vreme…Ne javljate se…:)
Anja: Ne javljam se jer čekam da Vi prvi.
Oran: Nešto tu nije u redu pomalo. Neki zauzimač se pojavio…
Anja: Zauzeta samo ovde, inače vidite da pričamo.
Oran: Neki osvajač osvaja…:)
Anja: Ovako bolje.
Oran: Nije. Vi sve radite suprotno…Treba da budete zauzeti kada pričate sa mnom…:)
Anja: Srećni sada?
Oran: Pa da.
Anja: Idem, moram.
Oran: U stvari, šalim se, naravno…Ko sam ja da Vama govorim šta da radite…Laka noć…pa-pa
Anja: Laku noć. Ostala bih rado, ali moram zaista.
Oran: Jasno…pa-pa.
Anja: Nema ljutiš.
Oran: Idite vec jednom!!! Baš.
Anja: Ali ne ostavljate mi se…
Oran: Idite!
Anja: Ne ide mi se, zaista.
Oran: Svašta, pa upravo ste rekli da morate ici…i onda idite…nemojte me više kidati!
Anja: Ne želim to da Vam radim.
Oran: Ne mogu posle da se sastavim tri dana…o noćima da ne pričam.
Anja: Ali ne želim ni da ostavim.
Oran: Pa onda idite.
Anja: Posle ćete neći neku ženu…:)
Oran: Neću, ne brinite se.
Anja: Znam Vas. Tako ste i onaj dan pa ste posle bili ljuti na mene.
Oran: Ljut ili ne, kakve to ima veze…Vi morate ići, a ja mogu da se ljutim ili ne ljutim…to je moja stvar…ako se ljutim, znači da nisam normalan, ako se ne ljutim znači da nešto sa mnom nije u redu. :)
– nastaviće se –
Petnaesto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
