Anja: Dobro veče.
Oran: Svako veče.
Anja: Kako ste?
Oran: Zanimljivo pitanje. Ček da vidimo…Kako smo? Hm. Mh. Pa navikli ste na samo jedan odgovor…Ne smem Vas razočarati…Odlično sam! :) Vi?
Anja: Ali kako ste zaista, to Vas pitam…
Oran: Ih, zar je to bitno?
Anja: Bitno je…
Oran: Pa ne mogu sada o tome. Kako ste Vi?
Anja: Uh, nikad nećete ni o čemu…Baš ste neki…ja sam fino, mada može to i bolje.
Oran: Aha. Lepo, lepo…Ko to beše govorio…Vaša baka? Deka?
Anja: Meni draga osoba :)
Oran: Aha. Da nije on uticao da se opredelite za ovu profesiju? :)
Anja: Znate, imam utisak kao da počinjemo stalno iznova i iznova razgovor, svaki put. Za koju profesiju?
Oran: Znam. :)
Anja: I Vama se to čini?
Oran: Pa za tu Vašu, našu. I meni.
Anja: Pa dajte da to izmenimo malo…
Oran: Ne bih sada ništa da petljam oko ovoga…mislim da sam juče bio poprilično jasan…Malo pričamo…ako baš insistirate…i to je to.
Anja: Ja nisam ta!
Oran: E, meni se čini da baš jeste.
Anja: Nisam. Nisam. Shvatite to.
Oran: Danas se desilo nešto što me je još više uverilo u to.
Anja: Šta to?
Oran: Pa znate, šta ima da Vam pričam…:)
Anja:Ali, ne znam zaista. Ne znam.
Oran: Ako ne znate, onda nije ni bitno.
Anja: Čoveče, paranoja malo radi…
Oran: Pa šta ću…Neka bude da sam paranoičan…Takav sam kakav sam. Baš.
Anja: Hajte, uhvatite jednom tu Vašu na N ili na J i pricajte sa mnom, da vidite da ja nisam ta. Ali, zašto ste me onda i kliknuli ako ste mislili da sam ta?
Oran: Pa otkud sam ja znao ko se krije iza kog nadimka? Ne znam ni sada, a kamoli onda. :)
Anja: Ali koliko je moguće da sam ja baš ta za koju se Vi plašite?? Kolike su šanse? 1:100000000000000
Oran: Ne, ne…Sada su šanse ogromne. Samo zamenite mesta tim brojevima. :)
Anja: Ne lupetajte. Molim Vas. Nisam ta. Ja nisam ta Vaša i tačka.
Oran: :) Prvo, ona nije moja.
Anja: Samo što Vi ne verujete da postoji neko kao ja…to je nešto već drugo.
Oran: Pa ja kad ne bih verovao u Vas, ne bih ni verovao u sebe….a u sebe verujem, baš.
Anja: Onda verujte i u mene.
Oran: Verujem u Vašu ličnost, to sam već naglasio i ranije.
Anja: A u moju iskrenost?
Oran: Eh, pa tu bih se uzdržao od odgovora :)
Anja: Jasno, ne morate ni odgovoriti. Mada onda ne znam ni zašto se dopisujemo…
Oran: Pa nemam pojma…sada je to zaista besmisleno.
Anja: Ili se Vi opet ubeđujete da želite da bude besmisleno?
Oran: Pa ima i toga, naravno…ali i ćinjenice govore u prilog tome, nažalost.
Anja: Koje činjenice? Vaše neki izmišljene…Ma dajte, čoveče.
Oran: Pa priprema iz srpskog jezika nije izmišljena.
Anja: Nije, ne. Dalje…Šta Vas još muči, sem pripreme?
Oran: Nema dalje, to je to.
Anja: I to je to?
Oran: I to je to.
Anja: A priprema iz metdike muzičke kulture?
Oran: To je jedan od poslednjih delića slagalice. Pa tu nisam bio zamoljen da pomognem.
Anja: Pa bićete samo kad položim ovaj ispit.
Oran: Fore i fazoni.
Anja: Nisu fore nikakve, ni fazoni.
Oran: Pa ne postoji druga osoba koja me je zamolila da joj pomognem…nekima sam pisao…ali pomoć…samo Vama.
Anja: Obično pišem sama, ili sa nekim sa faksa, ali upoznala sam Vas…
Oran: Ih, ih…
Anja: I od sada, kad mi nešto bude nejasno, samo Vas cimnem, pa ako znate i možete…
Oran: Ma ne vredi…trudite se Vi, ali džaba…ja sam vec formirao svoje mišljenje.
Anja: Znači, uzaludno je ovo sve?
Oran: Čini mi se da da.
Anja: Pa ovako…malo ste me razočarali (ali ne znam ni šta sam očekivala od nepoznate osobe)…nadam se da ćete shvatiti da ste pogrešili u tom Vašem zaključku (jer jeste) i hvala vam na odvojenom vremenu (jedva sam čekala da Vas vidim, iz večeri u veče, iskreno, najiskrenije). I dalje imam o Vama lepo mišljenje, iako me ovako gurate od sebe i ne želite ništa više. I da sam zaista ta koja Vi mislite da jesam, ja bih se odavala govoreći Vam za pripreme i slično? Malo razmislite i tome.
Oran: Razmišljao sam i o tome…došao je taj trenutak bio da se i to kaže…
Anja: Niste u pravu, verujte mi, grešite i to 100% ali, kako Vas razuveriti ako ste toliko ubeđeni u to?
Oran: Pa ne znam…Slika moze biti bilo čija…
Anja: Zaista mi je stalo, primećujete li to?
Oran: Primećujem, naravno….S tim što može da bude da je stalo i toj osobi koju poznajem.
Anja: Ne poznajem Vas čoveče, ne poznajem Vas.
Oran: Opet sada ubeđivanje.
Anja: Ali krivo mi je…
Oran: Rekoh li ja da sam stekao mišljenje? Pa krivo je i meni. Mislite da meni nije krivo?
Anja: Može li se to Vaše misljenje izmeniti(ako je pogrešno, a jeste) ?
Oran: Naravno da može, ako me razuverite.
Anja: Bih ja, ali kako?
Oran: Pa evo, razmišljam…i ništa mi ne pada na pamet.
Anja: Ne date mi broj…a ja tražim i tražim…to je jedan od načina…
Oran: Pa i tu možete da nekoga postavite da priča sa mnom…prosto. Ili da izmenite glas…Ima tu više kombinacija.
Anja: Čoveče, nisam klinka više, molim Vas. Mogu, ali zašto bih?
Oran: Pa nemam pojma…da bi održali razgovor?
Anja: Čujete li Vi sebe: tražim broj da bih postavljala drugog i menjala glas? Malo smešno…
Oran: Pa jeste smešno, da.
Anja: Da, i imate bujnu maštu, da se primetiti…
Oran: :) Imam, da. Baš. Ne znam sta ću sa ovolikom maštom. :)
Anja: Pretočite je opet u neku poeziju :)
Oran: Možda, videćemo. :) Nego, prošlo je 12 sati..Popričali smo čak i više nego malo…
Anja: Ne zanima me, ja nisam ta Vaša i tačka.
Oran: Nije ona moja.
Anja: Znam, ali to je u slučaju da sam ta, a pošto nisam(a znam da nisam) onda možemo slobodno…
Oran: Vi možda znate ali ja ne znam.
Anja: znate I Vi, samo želite da mislite da jesam, jer Vam opet radi onaj Vaš čuveni odbrambeni, a rekla sam Vam da Vam nije potreban za mene. Nije.
Oran: Gledajte ovako…recimo da Vi zaista niste ta za koju mislim da jeste…
Anja: A to što se Vi plašite i krijete iza nekih priča, ne zanima me…ja nisam ta i tačka, ali ja nisam ta, nisam ta.
Oran: Ali, ja verujem da jeste.
Anja: Nisam ta.
Oran: I to je to.
Anja: Ali pogrešno skroz razmišljate. Nisam.
Oran: Pa rekli ste neistinu za psihologiju…Zašto ne biste i za ovo?
Anja: Proverite nekako….ne znam kako i videćete, a posle mi se izvinjavajte do sutra…
Oran: I iz Kragujevca ste…a ne iz Beograda.
Anja: Čujte, nisam u fazonu da se ispovedam ovde nepoznatim ljudima…ali ako su stvarno ok onda poželim da kazem istinu. Nisam iz kg. Nisam.
Oran: I tu ste govorili neistinu.
Anja: Ali ja nisam iz Kragujevca. Nisam.
Oran: Pa juče ste rekli naziv jednog kluba Kragujevačkog ili kafića, ne sećam se sada dobro.
Anja: Ne, ne, juče sam Vam pričala o pena partiju na Kolosu, a to je ex sky bar, onaj ispod Brankovog mosta, a to je u Beogradu.
Oran: :) A odakle znate da sam mislio na to?
Anja: Pa zato što sam jedino taj spomenula.
Oran: Aha.
Anja: Ako sam spomenula uopšte i neki naziv kluba….
Oran: A zašto ste rekli neistinu u vezi psihologije?
Anja: Ne poznajem Vas…
Oran: Pa šta Vi onda studirate?
Anja: Volim psihologiju, kolega…:)
Oran: :) Neverovatno, ali neverovatno.
Anja: Pa šta je sada?
Oran: Pa da ste još i koleginica. :) Nebitno da li ste moja ili njegova. :)
Anja: Ne još uvek, ali biću (nadam se). Njegova? Čija to njegova?
Oran: Pa tog Vašeg dragana. (orlovi ga doruckovali!) :)
Anja: (i Vašu draganu orlovi za užinu smazali ) :)
Oran: :)
Anja: Ali čovece, shvatite…Molim Vas.
Oran: Prosto ne znam šta da radim…
Anja: Teško žabu u vodu naterati :) Malo šale.
Oran: Da, to i ja koristim često…a još vise oni koji me ponude ponekim pivcem. :)
Anja: Onda jedno pivo za Vas, moliću… :)
Oran: Teško žabu u vodu naterati!!! :)
Anja: Ne, ja ne pijem, to je za Vas…jedno hladno.
Oran: Pa za sebe i kazem! Ijao, moze, baš.
Anja: Ste probali sa limunom?
Oran: Nisam. Nešto mi to ne deluje primamljivo.
Anja: Pa ne bih znala baš, inače ne pijem ni pivo ni ništa od toga, ali probala sam, čini mi se tuborg sa limunom i gorko je bilo…a pivo je valjda inače gorko…a limun nisam osetila nigde.
Oran: Pa da. :)
Anja: Možda ga ona gorčina ubi.
Oran: :) Ma ko zna sta ste Vi pili pre toga. :)
Anja: Bilo je samo jedan gutalj i ništa više. Ne pijem ja.
Oran: Verujemo, verujemo, svi Vam verujemo…:)
Anja: Ponekad za Nove godine, ili tako neka slavlja volim pinuti, ali ne vise od čaše.
Anja: E.
Oran: Divni ste, baš…:) O.
Anja: Zaboravih nešto da Vam kažem…
Oran: Recite.
Anja: Frćkala sam kosu :) Opet.
Oran: Pa ja i ne znam kakva Vam je kosa.
Anja: Pa ravna, bwe.
Oran: Aha. A sada? Loknasta?
Anja: Frćkava :)
Oran: Hm…kako li to izgleda?
Anja: Frćkavo i tršavao i leti na sve strane sveta.
Oran: Auh. Deluje poprilično inspirativno. A kako Vam je to uspelo…Šta ste to uradili? E, dok Vi pauzirate da Vam napišem nešto…Evo ovako…odlučio sam…I ako ste ona, nastaviću da pričam…Kao da niste ona…jer mi tako odgovara da verujem. Drugo…
Anja: Nisam ona, molim Vas.
Oran: Ne znam kako, ali učinili ste da se vratim na staro…Treće…Dugujete mi onu sliku, ma čija da je. Nema više. :) Ah, da…i moram sebi ograničiti vreme…Ovako ne mogu…imam puno obaveza tokom dana i ne stižem da odmorim.
Anja: Ok. Hoćete na spavanje sad?
Oran: :) Pa ne rekoste mi ništa za sliku.
Anja: Tamo nema frćka i lokni.
Oran: Nema veze. Mada ja obozavam krupne lokne…Onako, kada nisu skroz ni u lokni…samo presavijene…Izgubih nit.
Anja: Pa, nisu baš krupne.
Oran: Pa nema veze, volim i sitne.:) I srednje…Volim lokne.
Anja: Srednje su.
Oran: Aha. Pa lepo…a koliko će to da traje?
Anja: Pa traju jedan dan, ne više.
Oran: Ihhhhhhhhhhhhhhhh Pa zašto ste onda to frćkali kad ja ne mogu da vidim…Ne shvatam. :)
Anja: Pre podne su ok, tokom dana se razvlače, a kad krenem kući….jedva primetne.
Oran: Pa zašto ste onda to frćkali kad ja ne mogu da vidim…Ne shvatam. :)
Anja: Ali Vi nećete da vidite…bwe.
Oran: Kako neću…pa pošaljite sliku, videću sa zadovoljstvom.
Anja: No, no.
Oran: C, c, c, c, c.
Anja: Ne znam ni ja kako Vaša kosa izgleda…Ne znam ni kakvi ste izdaleka.
Oran: Dobro, samo da znate da niste ispoštovali dogovor.
Anja: A ni izbliza.
Oran: Bolje što ne znate. :)
Anja: Ali ne zanima me, zaista, Vi ste meni ok sasvim. Razmišljala sam, čini mi se da bih pokvarila sliku o Vama tada zato što Vas znam ovako, na ovaj način. Zamislila sam Vas već nekako i to ste Vi u mojim očima.
Oran: Pa naravno, ljudi se ovde idealizuju…a idealnih nema (osim mene) i to je tužna istina. :)
Anja: Znam. Zato mi ni ne treba Vaša slika, eto.
Oran: Zamislite jelu, ispadne bukva…
Anja: Troma bukva :)
Oran: Zamislite jablan, ispadne višnja…:) I to troma. :)
Anja: Znate, sviđa mi se onaj Vaš deo koji se ne vidi spolja…eto to, a sad, da li imate dve sede ili pet, to ne menja ništa. Sutra ćete imati 10.
Oran: E, pa mene više uopšte ne interesuje onaj Vaš deo koji se ne vidi spolja. :)
Anja: Prekosutra jos više, ali onu u Vama ostaje.
Oran: Pa ostaje, da. A ovo spolja ćemo da farbamo. :)
Anja: Stvarno ćete farbati?
Oran: Pa postoji lepa mogucnost da krenem u tu avanturu. Videćemo.
Anja: Ali znate li samo kako to užasno izgleda na muškarcu? Veštačko skroz, sija se, prelivaju se boje…ne, nemojte to.
Oran: Ne znam…znam samo da kada je javna ličnost, hvale ga…a kada je niko i ništa, onda kude. Videćemo.
Anja: Nije tako…Znate ono…kada muškarac ima sede-fino mu stoje, a kada ih žena ima-mogla bi da se ofarba.
Oran: Ma šta nije tako…Sve ove holivudske zvezde se farbaju…Ne znam za tu poskočicu! E, moram ići, mnogo mi se spava…i razmislite, neku sliku u dogledno vreme mi morate poslati, baš.
Anja: Dođem Vam u san, eto :)
Oran: Kako god…samo da je dobijem…baš.
Anja: Laku noć…dođem Vam u san nekad… :)
Oran: Duhovito, vrlo. Laka noc…kao perce…bašššššššššššššššš…lepi snovi…pa – pa
Anja: Hvala Vam. Prijatno veče i Vama. Ljubi Vas Vaša Ceca . :)
Oran: Može. :)
– nastaviće se –
Deseto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
