Brojni su i često impresivni načini na koje biljke, životinje, ali i ljudi, pokušavaju da se što savršenije uklope u svoju okolinu. Potrebu da se bude neko drugi, uzrokuju i pojačavju instinkt, svest da akter ne pripada određenoj sredini i strah od pomisli da joj bez maske neće nikada ni pripadati. Nekada je maska samo sredstvo odbrane, a nekada prerasta u oružje. O tome gde je granica, retko odlučuje čovekova misao, već je presuditelj instinktivna potreba da se smanji stepen sopstvene ugroženosti, svejedno da li je ona realna ili umišljena.
Čitajući literarnu ispovest Marija Badjuka, uobličenu u roman „Čudni ljudi“, neminovno se pitamo koga zapravo čovek oponaša i zar je sve u ljudskom rodu zasnovano na prerušavanju, polazištu svake manipulcije. Socijalna mimikrija je odavno prerasla svoje nekadašnje okrive i sa margina čovekove svesti uselila se u nju samu, postajući tako dominantni društveni obrazac. Upravo su naša lica i naličja osnovna tema Badjukovog romana. On svedoči o našim mimikrijama i gresima koje, opčinjeni prolaznim i često lažnim slikama svakodnevice, nanosimo svetu. Autor o tome govori katkad vrlo diskretno, a katkad glasno, direktno i otvoreno; potkazuje lažne vrednosti i sve što, prema njegovom sudu, treba razobličiti, zarad čovekovog iskupljenja, zarad boljitka sveta i nas u njemu.
„U bolesti poput ove, čovek postaje mudriji. Vidi dublje. Čuje sve kao šišmiš“, kaže autor, ali dodaje da ovo nije priča o njegovom nepravednom stradalništvu i neizlečivoj bolesti. U to se čitalac i sam može uveriti već na prvim stranicama knjige, koja predstavlja svojevrsno svedočanstvo o besmislenosti pozorištne predstave čiji smo akteri, o moralnim posrnućima koja nagrizaju čovekovo biće. Svet ljudske mimikrije ima svoja pravila, neopipljiva i bezglasna, ali vrlo jasna i neumoljiva.
„Ovi ljudi nisu ljudi. Oni su izaslanici sebe samih, dok ljušture čame u četiri zida. Svi su u nekom grču, stisnutih usana, sakupljenih prstiju, kao da se ljute na ceo svet. Vreme je vučje, teško, turobno. (…) Ljudi su oduvek neosetljivi na tuđe probleme. Teško se otvaraju iz svoje ljušture i prividne sigurnosti koja je toliko krhka da će se prvom prilikom slomiti u hiljadu komada. Treba živeti kroz posvećenost drugome. To je veliki dar i posebna veština. (…) Nemoguće je pričati sa ljudima koji ne znaju da ćute, to sam mojim đacima rekao milion puta. Kada bi malo pažljivije slušali šta govore drugi, ne bi govorili o besmislenosti života i zaludno provodili vreme. Ponekad se naljutim na njih, ali im to ne kažem“, piše Mario Badjuk.
U svojoj suštini, literarno delo je posuda za čuvanje značenja života, utočište, u kojem su se, kako smatra Džon Berger, najkrhkije, ali, ujedno najznačajnije ljudske istine spasle od uništenja i zaborava. Bilo da je to drama, roman ili pesma, književno delo je u svim slučajevima spasavanje značenja iz bezgranične šupljine vremena.
Delo Marija Badjuka govori pre svega o takozvanim malim ljudima, među koje autor svrstava i sebe, ili bi barem želeo da tako bude: „Mali ljudi su oslobođeni najvećeg straha u životu, težeći da svojim delima utkaju deo mikro večnosti, pomirljivo dočekaju sudnji dan. Za velikane ima nešto gore od smrti, a to je strah od zaborava. Žive za svoje tvorevine, produkte duha, nastale najčešće u osami i tišini. Stvarajuneprestano, jer znaju, niko ih na to ne obavezuje, da će njihov duh svetleti i nakon upokojenja. Mali ljudi žive u miru i skladu sa sobom željni da samo najbliži rod zapamti njihov napor i trud da dopru do svake duše. Kod njih nema podele ljudi na dobre i loše. Pomalo naivno veruju da je čovek nije rođen kao prazan list hartije. Vetuju da smo rođenjem svi dobri, a život, iskustvo, duhovnost, vaspitanje, napori uticaće kakvi ćemo ljudi kasnije biti.“
Ono što Badjuk takođe izgovara, premda nešto tiše, jesu poruke ljubavi i nade, upućene onima koji umeju da ih prepoznaju: „Prigrli sreću, obuhvati je obema rukama, podeli je, pruži ruku svakome ko je pao na svom putu, osmehni se prolazniku, pruži ruku komšiji“.
Redovi o ljubavi prema čoveku i čovečnosti, u ovoj knjizi su svetlucavi putokazi prema nekim drugačijim, takođe mogućim, stazama i putevima. Oni, zapravo, nikada nisu ni bili daleko od nas, ali smo ih teško prepoznavali, zaslepljeni svetlima scene, na koju su mnogi od nas gurnuti nespremni. Svojim mudrim porukama, Mario Badjuk počinje da tka jedan bolji svet, pokazujući nam kako pisana reč i danas nastavlja svoju vekovnu misiju, kojom na kraju ispunjava potajne želje svojih stvaralaca, čineći našu stvarnost lepšom i humanijom.
Dr Dragan Jakovljević, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta „Etveš Lorand“, Budimpešta
Roman možete naručiti od autora romana na broj telefona 060 31 008 31
