Nedavno sam se sa prijateljicom dotakla vrlo delikatne teme: treba li deci da ispričamo o svojoj prošlosti, bivšim momcima, muževima? Evo kako smo do toga došle…
https://www.youtube.com/watch?v=f_fBR6EyJrA
******
Spremanje ormana je uobičajena i omiljena ženska aktivnost. Tom prilikom se izvode složene gimnastičke figure na stolici uz propinjanje na prste i izvlačenje svega i svačega. Nakon mesec dana ozbiljnih psihičkih priprema, nedavno sam se odvažila na ovaj poduhvat. Primenila sam jedini efikasan metod: izvrnula sam sadržaj ormana i fioka na pod i počela da preturam. Pri ruci kesa za smeće koju sam nemilosrdno punila. Brzo sam napredovala jer je pod spavaće sobe bio zatrpan pa je jedini način da priđem krevetu bio da sve raščistim. I tako sam slagala i odlagala, ne samo odeću već i razne egzotične i beskorisne predmete…
Sve dok u jednom trenutku nisam naišla na davno zaboravljenu kutiju od cipela, a unutra stare fotografije i pisma.
Otvorila sam Pandorinu kutiju davno potisnutih uspomena.
******
Nikada nisam živela burno, no stranice moje knjige života ipak su se lagano okretale. Jednog dana, sadašnjost je pukla i polako postala prošlost…
Nakon perioda uspostavljanja ponovne veze sa samom sobom, nove struje su me odvukle na pučinu. Prošlost je ostala zarobljena u kutiji od cipela, ovekovečena na skoro dve decenije starim fotografijama i u dvadesetak sačuvanih pisama.
******
I tako sam tog jesenjeg dana sedela na podu spavaće sobe i prebirala po prošlom životu. Zagledala sam slike, a na njima ja, i još neki nekada meni bliski i dragi ljudi. Ličim, ali ipak drugačija. Ja na putovanjima, ja sa kratkom plavom kosom, pa nešto dužom, pa malo tamnijom. Lepa nasmejana ja u svilenoj haljini, beloj sa mnoštvom šarenih leptira, udajem se…
******
Prošlost je ostala na fotografijama u toj kutiji u tom ormanu. Mnogo godina je prošlo, sve do tog jesenjeg dana kada sam smogla hrabrost da je otvorim.
Pitala sam prijateljicu iz uvodnika ove priče, šta ona misli, treba li da svom detetu jednom da ispričam priču o sebi pre nje? Da li da se odvažim i pokažem joj, možda ne pisma, možda samo fotografije njene majke i nekog tamo čoveka za koga je nekada davno, u prethodnom životu, bila vezana.
„Čuvaj sve“, rekla mi je. „Pokazaćeš joj jednog dana. Neverovatno je kako taj pogled iz budućnosti leči sve, to je jedini ispravan pogled. Ceo život u nama drhti i nikako da se ispriča. Ćerke su to, samo one mogu da te osvetlaju“.
Poslušaću je. Kutija je ponovo zauzela svoje mesto na pretposlednjoj polici u dnu ormana, ušuškana u stare džempere, one koje čuvamo jer „nikad se ne zna kada mogu da nam zatrebaju“.
Prošlost je bila lepa dok je bila sadašnjost. Ona je deo mene, ono što sam nekada bila, i ono što ću uvek biti. Jednom ću joj pokazati. Jednog dana ćemo zajedno, njenim očima, gledati stare fotografije, lepu nasmejanu mladu u šarenoj svilenoj haljini i muškarca u tamnom odelu, i nekim novim rečima prepričavati moju prošlost.
