Ovaj naslov upućuje, i zapravo nosi neku parafrazu, na naslove iz trilogije o Džejsonu Brisu koje ćemo se ovde dotaći: Ono što je zapisano/Ono što je skriveno/Ono što je otkriveno.
U priči se zgusnulo mnogo motiva, a mi ćemo se ograničiti na to da makar dočaramo ambijent i atmosferu u kojoj
se junaci kreću, te zagolicamo interesovanje potencijalnih čitalaca; inače, jedan od motiva je ovde bio i da skrenemo pažnju na jednog od autora koji je naše gore list, jedan od ne malog broja onih koji su neku širu kapiju za proboj svog stvaralaštva našli u okrilju stranih izdavača – u pitanju je Milan Jovanović (r. 1971.) koji je na ovom stripu radio po scenariju autora koji se odaziva na Alkante (Alcante, ili ako hoćete, zapravo Didier Swysen), a nećemo zanemariti da kažemo da se kao koloristi navode izvesni Žerar i Sebastjen… Jovanović je sarađivao i sa drugim izdavačima (Glenat, Humanoides Ass.) i scenaristima – v. link.
Džejson Bris (mada bih ovo ime po nekoj anglosaksonskoj normi radije pročitao kao ‘Brajs’!) ovde figurira kao privatni detektiv u atmosferi Londona nešto posle 1. svetskog rata, sa po nekim flešbekom koji upućuje i na njegovo tegobno detinjstvo, uzimajući u obzir sudbinu oca koji se utopio… zapravo se nije utopio, pavši sa broda u uzburkano more, a posle se on, nakon godina skrivanja, pojavljuje kao čudnovati spisatelj Morgan Fetoj(!?), koji je privukao pažnju nekim provokativnim predviđanjima – između ostalog, tu je i knjižica koja opisuje stradanje Titanika nekolika godina pre stvarnog događaja, a u nekom proročanstvu pominje i da će sam Džejson biti ubijen na nekom ostrvu!
Rekao bih da Bris nije prikazan kao neko ko bi nas sam po sebi oduševio, mada ima neke visprene reakcije, ali je u priči udešeno i da uprlja ruke pri intervenciji protiv lažnog spiritističkog medijuma, odn. u samoodbrani (prilikom koje ubija jednu imućnu gospođicu kojoj je takođe prorečeno stradanje…) a možemo ga u jednom trenutku zateći i kako se opušta u jednoj pušionici… U raznim okolnostima, u koje sad ne možemo podrobno ulaziti, niti ponuditi naročitu poentu ove, inače uzbudljive priče, nailazimo na elemente trilera i fantastike – više nego na istražiteljske radnje, zatičemo glavnog junaka sa ličnim preispitivanjima i prisećanjima, te u društvu izvesne Kloi, žene sa ulice, i sa njenim maloletnim sinom Džefrijem, kome se događaju čudne stvari – da u trenutku ugroženosti njegova utroba, da ne kažemo njegova duša, iznedri, izvrca kroz usta neku crnu neman!
On se sreće i sa misterioznim tipom Dejvidom, koji je kanda pridobio naklonost mračnih sila u jednoj egipatskoj grobnici još krajem 18. veka, obezbedivši sebi večitu mladost i još neke energetske moći, pri čemu nadležnom demonu žrtvuje i svog lokalnog pratioca(!) … Dejvid se kasnije pojavljuje u nekom scenama naizgled kao zaštitinik nevoljnih i neshvaćenih, ali uvidećemo da radi ostvarenja nekih svojih mračnih ciljeva ipak biva beskrupulozan i opasan – možemo tu uvrstiti i ono što bi se nazvalo trgovina dušama; i Fetoj, iliti Bris stariji, jedno vreme je uživao njegovu podršku i nakratko se proslavio kao pisac, ali je zapravo ispao samo pion, te je kasnije došao i na njega red da padne od noža ovog mračnjaka, na ostrvu koje smo pomenuli… i tu najzad nastaje neposredan sukob Dejvida sa Brisom, koji se dosetio da gađa kamenom malog Džefrija kod koga se onda ispoljava već poznati sindrom sa čudovištem, koje onda savladava i opakog Dejvida!
Na kraju Džejson i njegova prijateljica zaključuju, razume se, da od onda više ništa za njih neće biti isto, ali glavni junak ne želi da se bavi spisima o svojoj sudbini, nego da ima pred sobom dovoljno vremena da je i sam spozna…
Eto, možda i ne toliko svrsishodan, ali zanimljiv primerak kreacije tandema Jovanović-Alkante, izdat u okrilju kuće Dupuis, u razmaku 2008 – 2010, a nešto kasnije postao dostupan, u crno-beloj verziji, čitaocima ‘Stripoteke.’ Solidan realistični crtež, jasnih i preciznih oblika, možda malo u stilu ‘čiste linije’ (ligne claire)…
Za one koji bi da znaju nešto više o Milanu Jovanoviću, evo:
