Jedan čovek je došao na terapiju jer nikako nije uspevao da se odluči šta dalje sa svojim životom. Od njega se očekivalo, i on je od sebe očekivao, da zaprosi svoju devojku i da se oženi, a on bi jedan dan bio siguran da to želi, a već sutradan ne.
Razgovor je pomogao da uvidi da nije strah od odgovornosti ono što ga sputava. Bio je to zapravo jedan mali glas iz onog zdravog, nepotkupljivog dela njegovog bića koji mu je govorio da to nije dobra odluka. Onaj naučeni, prilagđeni deo njega je smatrao da treba da donese tu odluku, da je to odgovoran potez jer su već dugo zajedno, da je ona dobra devojka. A onaj mali glasić je šaputao da još jednom razmisli. Nije taj glasić bio ohrabrivan dovoljno da glasno vikne „Idemo odavde! Iako uopšte nije loše, iako nemamo razloge koje će drugi razumeti, ipak idemo“, ali jeste bio dovoljno moćan da ga drži večno neodlučnog.
O tom delu naše psihe koji je uvek na našoj strani i uvek radi za naše dobro su mnogi autori pisali. U Transakcionoj Analizi on se zove Slobodno Dete. Fanita Ingliš (jedna sjajna terapeutkinja, poreklom Rumunka, živa i zdrava i sada mislim da već ima 102 godine) ovaj deo zove Pasija. Lisa Rankin (jedna lekarka koja se zalaže za priznavanje značaja psihe za imunitet i izlečenje) ga zove Svetlost unutrašnjeg pilota. Zovu ga još i božanska iskrica, intuicija, unutrašnji kompas, A Erik Bern ga je zvao Fizis, ono što tera bolesnog da se oporavi, evoluciju da napreduje i „žabu da postane princ“.
Znamo da smo naišli na taj deo u čoveku kada se nasmeje glasno, iskreno, onako iz stomaka. Zato je taj smeh tako sladak i onome ko je bio dugo tužan i nesrećan, i onome ko ga sluša. Čak i kada ne možemo da pronađemo u čoveku ništa što želi da se on oporavi i da mu bude bolje, ako je sam došao na terapiju, taj ga je deo doveo.
Svako od nas ima taj deo u sebi koji brine o nama. Taj deo ne može u potpunosti da se ućutka, ne može ničim da se podmiti, njemu ne možemo razumno argumentovati zašto varamo muža, ili „zaboravljamo“ da vratimo novac prijatelju, ili poturamo tuđe pametne reči ili dosetke kao svoje, ili kačimo na društvene mreže isfiltrirani „no makeup“ selfi, ili sa nekim nastavljamo prijateljstvo bez izvinjenja za nešto ružno što smo uradili jer on izgleda kao da mu izvinjenje nije neophodno.
Kada ga obmanjujemo ili ignorišemo, taj deo govori kroz glavobolju, neodlučnost, izbegavanje, ružne snove, zajedljivost, bezrazložnu ljutnju, kroz „kap koja je prelila čašu“, kroz preterano ugađanje nekome da bi onda usledilo silno razočaranje, kroz slabo samopouzdanje. On nam ne da da donesemo pogrešnu odluku, pa smo neodlučni. Zna da smo pohvaljeni za ukradene reči ili doteranu fotografiju, pa nam oslabi samopouzdanje. Zna da se previše dajemo i ugađamo kako bismo racionalizovali pogrešnu odluku, pa nas kažnjava izlivima loše usmerene ljutnje ili glavoboljama.
Nekada, kad smo neodlučni, ne znamo da li to iz nas govori taj zdravi deo, ili je pak zdravi deo potpuno za, ali nas koči onaj plašljivi deo nas. Kada to ne znam, ja onda predložim mom klijentu da uradi jednu važnu vežbu. Nazvala sam je „Vremenski ograničeno savršenstvo“. Naime, potrebno je da, u slučaju čoveka iz primera gore, narednih tri, šest (ili koliko misli da će moći) meseci bude maksimalno savršen momak svojoj devojci. Da bude božanstven, nikad da se ne duri, da ne radi ništa od onoga što inače sebi zamera. Ali vremenski ograničeno – naredna tri meseca. Nakon tri meseca da odluči da li i dalje želi da bude sa njom ili ne. Na ovaj način ućutkava se onaj deo nas koji kaže „nisi sve probao“, „kad bi ti bio takav i takav, sve bi bilo bolje“. Istovremeno, on će moći da bude „savršen“ i radi sve što misli da bi trebao da radi, i toleriše sve što misli da bi trebalo da se toleriše, jer će znati da je to vremenski ograničeno. Da neće morati to da trpi večno. Nakon tri meseca mnogo toga se promeni, i on prikupi mnogo više informacija koje mu sada omogućavaju da donese odluku.
Kad god nas nešto muči, važno je da se zapitamo ima li naša intuicija nešto da nam poruči. Kada smatramo sebe neodlučnima, ili kukavicama ili slabićima, treba da proverimo da li to naša intuicija nešto pokušava da nam kaže. Nešto važno za naše dobro. Jer kad uradimo nešto što je u skladu sa našom intuicijom, gotovo da čujemo „klik!“ koliko lepo legne takva odluka. Čak i kad možemo naći hiljade mana takvoj odluci, mi smo sigurni da smo izabrali dobro. Toliko je prirodan taj deo nas.
