Onaj koji se ne seća ili…

Đankarlo Berardi (1947), scenarista i Ivo Milaco (1949), crtač, zajedničkim su snagama stvorili strip junaka Kena Parkerakoji se u magazinskom formatu pojavio 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Dvojac je početnu, vestern priču korigovao pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome glavnu ulogu – usamljenog, pravdoljubivog trapera – igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) na šta su se nadovezala iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je obučen kao traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi životni stavovi kasne bar tri decenije za vremenom i on kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, neistraženih teritorija, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara. Ken je navikao na teškoće i odricanja, da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje hoće li, ako promaši, imati vremena da ponovo napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu, bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken bude u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Treći tom otvara epizoda „Čemako“ (iz 1977.g) što na jeziku indijanskog plemena Hunkpapa znači „onaj koji se ne seća“. Ime Čemako dobija Ken Parker kada ga Indijanci prime u svoje pleme; on se ne seća svoje prošlosti pošto ga je (u prethodnoj epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“) ubica Donald Velš pogodio u glavu. Priča nadalje paralelno prati Kenov život u plemenu odnosno život Bel Mekiver, žene vojnog hirurga, koju Indijanci otimaju. I dok Ken rado prihvata novu situaciju Bel isprva želi da pobegne ali kasnije shvata da su oni koje naziva divljacima mnogo plemenitiji od belaca.

Priče o belcima koji žive sa Indijancima česte su u vestern žanru a u njihovoj osnovi je sukob dva principa – Zapadne civilizacije koja pokorava Divljinu i iskustava „primitivnih“ naroda koji žive u skladu sa Prirodom. Poštu ovakve priče nastaju posle perioda „prosvetiteljsko-kolonijalne“ literature, belci ne „osvešćuju“ divljake (kako je to npr. radio Robinzon Kruso) već se, naprotiv, prilagođavaju pastoralnom životu (što je u tradiciji ideja o „plemenitom divljaku“). U vestern žanru najpoznatija dela ovog usmerenja su filmovi „Mali veliki čovek“ odnosno „Čovek zvani Konj“ i njegov nastavak „Povratak ćoveka zvanog Konj“. Kenov i Belin život među Indijancima prekinuće još jedan mirotvorni pokolj američke konjice (kao u filmu „Plavi vojnik“). Ipak, povratak civilizaciji omogućio je da Ken bude izlečen i da mu se vrati pamćenje pa on odlučuje da nađe Velša i s njim izravna račune; zbog toga mora da ostavi Bel (kojoj se brak raspao) i malog Indijanca-siroče.

Sledeća epizoda „Krv na zvezdama“ tipičana je žanrovska „šerifska priča“ u kojoj otresiti stranac prihvata da uvede red u varošicu koju teroriše neka obesna grupa; ubrzo se šerifove metode ne dopadnu ni nasilnicima ali ni meštanima, uplašenim za svoj biznis i gole živote. U konačni obračun sa lošim momcima šerif ulazi sam ali mu se, posle kolebanja, pridružuju časni i pošteni stanovnici. U ovoj epizodi Ken, koji i dalje traga za Velšom ali je i traper koji vozi kože na prodaju, stiže u Paradajz siti, biva opljačkan ali hvata lopovi. Zbog te akcije ga angažuju kao novog šerifa. Sve što nadalje sledi u skladu je sa obrascem uz minimalna odstupanja (jedan dečak biva ubijen odnosno žene isprva pomažu Kenu u konačnom obračunu). U svakom slučaju reč je „prolaznoj“ avanturi koja će biti zapamćena zbog toga što ju je nacrtao (na najspretnije) Đankarlo Alesandrini koji će se proslaviti crtanje Martija Misterije.

Berardijeve varijacije vestern obrazaca i dalje su efektne i uzbudljive (kao u epizodi „Čemako“) a njihovoj uverljivosti bitno doprinosi Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“.  Treći tom „Kena Parkera“ potvrđuje ugled serijala kao „vesterna sa dušom“ koji, iz epizode u epizodu, napreduje u smeru usložnjavanja i višeznačnosti. Upravo zbog toga je „Ken Parker“ nezaobilazan za svakog ljubitelja „priča u slikama“.

(„Dnevnik“, 2019)