Igor Jovčevski je vazda tema za razgovor kad je u pitanju makedonski strip novijeg datuma. A dođe mu večna tema zato što je, kako i sam kaže za sebe, večito dete. Dete koje ne ume da poraste. A kao dete koje još nije bilo poraslo, Jovčevski je voleo dve stvari – Konana i vesterne. Koliko je voleo Konana se pokazalo više puta u njegovom radu. Doduše, pokazao se i vestern. Toliko često da su celu jednu kolekciju nazvali po njemu.
Crtež: Igor Jovčevski
Wanted: Bread or Ajvar
Marljivim trudom izdavačke kuće „Strip Kvadrat“ čiji je Jovčevski suvlasnik, na sunce je izdat njegov prvi opširniji album isključivo na tematiku kauboja i Indijanaca, „Wanted: Vestern kolekcija“. On sadrži šest priča koje je Jovčevski crtao:
- Skofild (po scenariju Nikole Temkova);
- The Hunt (po scenariju Jordana Kocevskog);
- Kantana: poreklo;
- The Hunter;
- El Bandido (po scenariju Jordana Kocevskog);
- That’s the Way it Was in the Old West.
Od dotičnih, o Kantani neću mnogo pričati, jer će kasnije Jovčevski ceo jedan album bazirati na ovom liku. Prema tome, overimo prvo epizode sa gostujućim scenaristima. Prvo Temkov. Njegova priča je nazvana po popularnom nadimku pištolja Smith & Wesson model 3, preciznije modifikovanoj verziji istog koju je major Džordž V. Skofild koristio tokom Građanskog rata. Temkov se fokusirao na efikasnost ovog pištolja gde je perceptivnost američkih domorodaca (jedan od njih po brojanju metaka zna limit oružja belaca, barem do te tačke u istoriji) poklopio tada učinkovitim dizajnom pištolja koji je mogao brzo da se puni čak i tokom jahanja. Naravno, pomaže i to što je Temkov uneo malo sebi svojstvenog humora u priču, kao i to da je glavni kaubojski lik u storiji slika i prilika glumca Sema Eliota (što opet nije novo kad su likovi Jovčevskog u pitanju).
Crtež: Igor Jovčevski
„The Hunt“ je pak tipična priča kad su u pitanju scenariji Jovčevskog – drugim rečima, kad su u pitanju kvalitetne subverzije. Ona počinje kako američki domoroci jure jednog belca, naizgled kauboja, orni da ga smaknu za glavu i pokoji skalp. Međutim, u jednom trenutku, ovaj čovek postaje neka vrsta kožohodača – rekao bih „vukodlak“, ali se ne transformiše u vuka, već u medveda. Medvedlak? Ajd nek bude medvedlak. Uglavnom, ovaj medvedlak onda upozori sirote Indijance da je bolje da ne love nekoga zarad zabave, jer time krše zakon šume, čije je on zaštitnik. Ovde u majstorskom potezu Kocevski prikazuje Indijance, inače često stereotipno prikazane kao hipike-divljake koji obožavaju prirodu, kao agresore koji direktno krše zakone prirode za svoju korist. Dakako, samo majstor poput Jovčevskog je ovakvu priču mogao da napiše.
Njegova druga priča u ovoj kompilaciji, „El Bandido“, je opet subverzija, ali ovaj put humoristička. Naime, izvesni bandit, zajeban koliko i mrgudan, opseda jedan voz i upada u isti. Pištoljem prilazi jednoj gospođi, i taman da opali okidač – a iznutra iskoči zastavica na kojoj piše „Udaj se za mene“. Naravno, odbila ga je.
Crtež: Igor Jovčevski
Ostale priče, one koje Jovčevski direktno piše, su uglavnom u njegovom maniru. Glavni lik neretko, ili kap prečesto, izgleda kao Klint Istvud, s par varijacija. Recimo, u priči „The Hunter“, glavni lik je malčice drugačiji, premda se ponaša maltene isto kao Klint. Ova priča je pritom i jedna od najšablonskijih u albumu. Meni lično je interesantnija ona koja zatvara album, „That’s the Way it Was in the Old West“. Ovde isprva pratimo jednu kaubojku na konju susreće jednog bandita koji je učestvovao u njenom masovnom silovanju. On ju je prepoznaje po ogrlici oko vrata. Naravno, ubija ga. Kako odmiče, nju strelom u rame pogađa jedan Indijanac, Indijanac koga je ona svojevremeno napadala puškom. Ona prepoznaje istog po ogrlici oko njegovog vrata. Naravno, ubija je. Indijanac na kraju odmiče, ali ga, isprepadanog, sačekuje naš stari dobri Klint uz prosto pitanje – „El me se sećaš?“
Sumacija
Jovčevski ima vestern u malom prstu. To ima i svoje dobre i svoje loše strane. Loša strana je ta što se neretko obrasci, likovi, zapleti i lokacije ponavljaju, što po čitaoca ume da bude zamorno. Čak i po čitaoca koji inače voli vestern. Međutim, dobra strana je ta što Jovčevski svakom materijalu prilazi spremno i sa dosta istraživanja (ilustracije oružja na kraju ove kolekcije to dokazuju – kao i njegov poduži intervju koji dolazi tik pre istih). Svakako nije netačno reći da je Jovčevski autor koji je najviše doprineo makedonskom strip vesternu, pridruživši se na taj način svojim prethodnicima koji su stripove radili što za jugoslovensko, što za docnije makedonsko tržište. Iskreno, ne bi me čudilo da uskoro osvane još koja priča na Divljem Zapadu od Jovčevskog, što će samo obogatiti već ionako veliki portfolio ovog velikog umetnika.
