Nežno budi uspavana jutra,
u mom pogledu iskru razume,
pa čak bez greške i danas i sutra
misli sa usana čitati ume.
U nemirnom drhtaju tugu prepoznaje,
čita i ono nenapisano,
u skrivenoj laži istinu spoznaje,
vraća u život i ono izbrisano.
Vešto bez nota muziku čuje,
ume da prašta i kad se greši,
šta god se desi, u meni tu je,
da mi se blagim osmehom smeši.
Kada u duši snažno zaboli,
ma gde god da je,
on nešto sluti.
Zato računam,
tu je da voli
i našu ljubav
sa mnom da ćuti.
