Ijao, kurjaci! Še-buuum! Še-buuuuum!
– Čeda Velja, Crni Gruja
Relativno skoro videh uradak „Tačno u podne“ na sajtu „Strip Blog“ urađen rukama neumornih Božidara Milojkovića BAM-a i Dragana Lazarevića de Lazarea. U pitanju je rekreacija kultnog vestern filma u strip, ali na…specifičan način. Na isti način koji je dvojac koristio kada su obišli druge klasične filmove, od kojih je jedan, „Kleopatra“, krasio i stranice makedonskog „Strip Kreatora“ relativno skoro. Naravno, ovaj dvojac se nalazio i mnogo ranije, u časopisu „Finesa“ i almanahu „Kontejner“, a ovu dvojicu mladića je vezivala još tamo osamdesetih i ranije ljubav prema francuskom karikaturalnom stripu (a figurirao je tu i treći čovek, scenarista Lazar Odanović). Rezultati tog rada su propisno prikazani u strip-albumu „Crne besmislice“ dvoje izdavača („Makondo“ i „Forma B“), izašlom 2018. godine, dakle barem 24 meseca pre dolaska Milostive Gospođice Corone-Chan.
„Crne besmislice“ je kompendijum najkvalitetnijih uradaka ovog trojca, a na naslovnici je jedan gospodin odeven u vojnu opremu, deo mini-serijala „Generali“ koji sačinjava nešto manje od polovine dotičnog albuma. Posredi je posprdnja sa konceptom rata na onaj način kakav samo mlađi BAM i De Lazare mogu da koncipiraju.
Ali ne ostaje sve na „Generalima“. Više od polovine albuma sačinjavaju kratki gegovi smešteni u različita podneblja i raznolike ekološke niše. Primera radi, nemali broj uradaka sadrži kauboje i vestern elemente, dok ostatak odlazi na urbanu sredinu (priče se premeštaju od velegrada do teniskog terena, groblja noću, gradilišta i plaže, pa čak i unutrašnjosti ljudskog tela, albeit u naznakama). Većina aktera izgledaju kao vreće sa baburastim nosevima, štono je i sam BAM naglasio po pitanju njegovog stila (igrom slučaja, ova činjenica ga je sprečila da za Francuze radi „Gašu“ i slične serijale; izgleda frankenovski, ali nedovoljno), a većina situacija je, u najmanju ruku, krvava ili obscena. Ne treba naglašavati da je naslov očiti omaž Frankenu, čak i do tačke da je logo dizajniran da se naslov ističe kao „Crne misli“ sa vestigijalnim „Bes-“ i „-ce“ sa strane, opet aluzija na maestralno delo ovog nikada prevaziđenog majstora karikaturalnog stripa na frankofonim prostorima.
I ovde bi valjalo povući crtu i pomenuti lične impresije. Naposletku, šta je recenzija bez toga? Za razliku od prethodnih uradaka ovog trojca, moram reći da sam, po pitanju „Crnih besmislica“, negde na međi. O, definitivno bi ih preporučio čitaocima, pre svega novim. Odnosno, da se bolje izrazim – samo novim. „Crne besmislice“ izgledaju novo i sveže, ali objektivno to nisu. Naime, dve godine pre „Makondovog“ i „Forminog B“ izdanja, „Besmislice“ su izašle kod Francuza, pod palicom izdavača „YIL édition“ i pod imenom „Acidités de couleur noire“. U prevodu, ovo bi bilo još jedno u nizu nebrojenih izdanja domaćih autora koja su prvo prošla kod stranaca a onda naknadno objavljena ovde, što je neverovatno poražavajuće za domaći strip (pogotovo kad ti autori nisu novajlije, već etablirana imena koja su aktivna kod nas još od – najmanje! – početka osamdesetih, a da ne pominjemo da je jedan od tih autora visoko kotiran u sklopu domaćeg Udruženja stripskih umetnika Srbije). Međutim, nije ni to razlog zašto bih ovaj album isključivo predlagao potpunim novajlijama. 90% stripova u sklopu „Besmislica“, dakle apsolutna većina, je izlazila kod nas mnogo ranije, i objavljivana je u ne malom broju publikacija.
Reciklaža mi ne smeta uvek. Primera radi, kada se nanovo objavi izdanje starog strip projekta (poput, recimo, „Legije nepremočivih“, „Čuvara zaboravljenog vremena“, „Kobre“ ili „Šrafka“) u formi kakvu zaslužuje, a da ga nije bilo kod nas godinama kako treba, to je sasvim opravdano. Međutim, tu govorimo o praksi koja se obavi samo jednom, kad je nužno (u retkim slučajevima dvaput, kao što je bilo sa „Legijom“). Stvar je u tome što su radovi BAMa, Odanovića i De Lazarea u sklopu „Besmislica“ preštampavani i objavljivani masu puta (i kačeni online, na više platformi, gde spadaju i blogovi samih autora) u zadnjih par decenija. Iskreno, draže bi mi bilo da je u objavu pušten jedan od njihovih stripovanih filmova ili pak nešto sasvim novo (primera radi, art-bookovi De Lazarea nisu imali premijeru kod nas; naravno, ovo bi isto bio simptom objave prvo kod stranaca, pa kod nas, ali bismo barem dobili nešto neviđeno).
Odmah da se razumemo, sve ovo navedeno u prethodna dva pasusa ne umanjuje vrednost datih stripova, niti bi trebalo da sprečava ljude da poseduju domaće „Crne besmislice“. Naposletku, nisu ni potpuni reprint; vršeno je par intervencija po pitanju crteža i scenarija (tipa menjani su neki kadrovi, dopunjeni neki dijalozi, docrtano par crteža, itd.), plus što je par drugih autora doprinelo dizajnu naslovnice „Makondovog“ izdanja (Marko Šerer i moj drug Radič-Miša Mijatović) i lociranju i naknadnom koloru izvesnih tabli (pokojni Zdravko Zupan, Rade Tovladijac, Milorad Žarić, Željko Pahek, Bora Grbić, Siniša Radović, Peđa Ivanović i Saša Arsenić). Vidi se da je unet trud i da se ciljalo na to da izdanje bude reprezentativno za naše čitaoce, i na tome bi valjalo barem proslediti jedan aplauz.
Samim tim, voleo bih da uputim apel ovom kreativnom trojcu, ako me kojim slučajem slušaju. Narode moj radni, nek vam domaće „Crne besmislice“ budu tek početak. Pokušajte, u ovim poznim (i.e. najboljim) godinama da stvorite nešto novo, neki novi, ubitačni uradak koji će pokazati srpskoj strip publici upravo zašto ste i dalje majstori svog zanata. Lepo je imati reprinte, ali je lepše i draže videti da se prvoborci za srpski strip u 2020-toj godini i dalje bore najdirektnijim mogućim sredstvima – sopstvenim crtežom i svežim, kreativnim pričama.
