U vremešnoj trospratnici na Kanarevom brdu uglavnom su živeli penzioneri. Nekoliko bračnih parova koji su već proslavili zlatne svadbe, četiri udovice, jedan večiti momak i tri penzionera udovca.
Slavomir, bivši direktor poslovnice jedne bivše banke, ostao je bez supruge. “Kada čovek ima sedamdeset godina ulazi u blaženstvo i radosni spokoj treće mladosti. Jeste treća, ali je to ipak mladost, a mladost je i vragolasta.“ Slavomiru se ponekad vrzmala po glavi ova rečenica njegove komšinice sa drugog sprata, Karanfilke, udovice koja beše tek nešto malo mlađa od njega.
Međutim, Slavomir, kao što mu je i samo ime donekle govorilo, tu treću mladost i njene čari i vragolije nije osećao. Jednom nedeljno je išao na grob pokojne žene, snalazio se u svakodnevnim kućnim poslovima i svakodnevno je šetao nekoliko kilometara. Nije obraćao pažnju na Karanfilkine poglede na stepeništu.
Jednog utorka, dok je izlazio iz zgrade, na njegov crni šešir, glavu i vrat nešto pade i on jauknuvši klonu na pločnik. Iz zgrade zapomažući izlete gospođa Karanfilka i skinuvši mu šešir poče da ga drma ne bi li ga prizvala svesti.
– Komšija Slavomire, da li ste dobro. Ja sam kriva, jadna ja, ispade mi saksija sa balkona dok sam zalivala cveće.
Od tog trenutka se Slavomirov život sasvim promenio. Komšinica je pozvala hitnu pomoć, otišla s njim u urgentni centar, gde su mu konstatovali lakše telesne povrede, vratila ga u njegov stan i kada je malo došao k sebi ona mu je, sedeći pored njegove postelje, pružala šolju toplog čaja.
– Hvala vam, ne morate tolikoda se trudite – reče Slavomir kada se savim pribrao i oporavio.
– Taman posla komšija, ja moram da ispravim svoju veliku grešku. Već se kuva ukusna pileća supica.
Nedugo posle supice stigla je i lagana popodnevna užina, posna večera i zajedno su odgledali omiljenu komšinicinu tursku seriju. Sutra ujutru dok se još nije čestito ni razbudio, začuo je zvono, a na vratima se pojavila Karanfilka sa svežim pogačicama i jogurtom. Bez obzira na njegovo opiranje, sledila je zajednička šetnja po parku “zbog njegove još prisutne slabosti“, pa ručak, večera, serija, kao što i treba da bude.
Nekoliko dana kasnije usledio je naredni komšinicin korak.
– Slavomire, hajde da se venčamo. Vidiš kako se lepo slažemo. Mogla bih da pređem kod tebe i da prodamo moj stan. Ovde je lepše.
On ostade bezreči, ali sledećeg jutra pre svitanja pokupi svoje stvari i ode u ćerkinu vikendicu na Kosmaj. Posle mesec dana odlučio je da se vrati, nadajući se da je komšinica odustala od svoje ideje. Približivši se zgradi baci pogled na svoje prozore i vide Karanfilku kako na balkonu drži saksiju u rukama. Kada je komšija Nićifor izašao iz zgrade, saksija polete na njegovu glavu.
