GOSPOĐA DOLAZI U 17 i 15
Gžegožu V.
Iz duge, popodnevne šetnje Omen se vratio u 14,00 časova. Skinuo je cipele, presvukao se i sipao sebi rakiju koju je oubičavao da polako popije pre ručka. Pre nego što je posegao za čašicom učini mu se, gledajući iz dnevne sobe u predsoblje, da mu se na levu cipelu nalepio neki papirić.
Preko volje ustade i ode u predosblje. Zista, papirić je virio santimetar – dva ispod cipele. Podiže je, odlepi ga i krete da ga baci u đubre. Tada vide, čak bez naočara za čitanje, da na njemu nešto piše. Stavivši naočare pročita rukom ispisan tekst: Gospođa dolazi u 17i15. Samo toliko, ispisano štampanim slovima hemijskom olovkom. Pažljivo se zagledao u rukopis… Naravno, mogao je biti bilo čiji… međutim, što je više okretao papirić u rukama, sve je više sticao utisak da je poruka upućena upravo njemu.
Obuzet dilemom, sumnjom i podozrivošću, mimo običaja iskapi rakiju i nasu još jednu. Poruka je mogla značiti bilo šta i ništa… pod uslovom da je bila poruka. Papirić baci u đubre, ali ipak ode do kompjutera i u Google ukuca tekst poruke. Nije se nadao da će mu moćni kompjuterski sajt baš pomoći, ali hteo je da pokuša. Pronašao je nekolicinu tekstova koji nisu bili u bližoj vezi sa njegovim upitom, ali, zapitao se on, šta je zapravo i bio njegov upit.
U subotu 19. studenog u 18 sati u kinodvorani Pučkog otvorenog učilišta prvi put u Slunju pridružit ćemo se održavanju Noći kazališta – uz komediju “Gospođa ministrica” Dramske družine KUD-a “Sv. Juraj” iz Draganića… Predstava “Gospođa ministrica” adaptacija je dramskog djela Branislava Nušića “Gospođa ministarka.
“Gospođa ministarka“ u režiji Radoslava Milenkovića dolazi u goste u petak, 22. travnja u 20. sati.
– Gospođa, gospođa… – vajkao se Omen. – To ipak mora značiti nešto drugo, ali šta…?
Sasvim zaboravivši na ručak, prileže na kauč da se malo odmori i koncentriše… Ubrzo zapade u neko stanje polu-sna ili prigušene jave koje mu je u svest, poput rečne struje, donosilo dalja i bliža sećanja. Odjednom se obrete na pešačkom prelazu sa grupom ljudi, a u susret mu je dolazila druga grupa ljudi, sa suprotne strane ulice. U toj masi lica ugleda postariju gospođu koja je nosila veliki buket cveća od koga joj nije mogao precizno videti lice. Međutim video je njen pogled koji se nije odvajao od njega i neki setan, skoro tužan osmeh na staričinom licu.
Omen se naglo trže iz polu – sna i opipa čelo i vrat. Bio je sav u znoju.
Poče dugo i minuciozno da analizira svoja sećanja. Vadio je iz sećanja na svoju davnu i bližu prošlost izbledele slike, koje su kao oslikane kockice mozaika sačinjavale njegov život. To je trajalo i trajalo, sve dok nije, sa velikom dozom sigurnosti zaključio da slika na pešačkom prelazu ne predstavlja scenu iz njegovog života.
– Ali zbog čega je onda držim u glavi među tolikom zastorima sećanja? – prošaputa on zabrinuto. – Ako nije moja, čije je onda?
Čije je onda? Odgovor na to pitanje je maltene prevazilazio Omenove duhovne i fizičke snage. Slika starice sa pešačkog prelaza mogla je biti iz bilo kog filma, iz bilo koje knjige koje mu je dospela u ruke, iz priče nekog poznanika ili prijatelja koju mu je ovaj ispričao ko zna gde i kada. Ipak, nekako je osećao da ne sme zanemariti tu poruku i parče papira koje se moglo zalepiti na bilo čiju cipelu a zalepilo se baš na njegovu.
Posle ručka i kraćeg odmora Omen izađe u park. Te popodnevne šetnje su obično smirivale njegov duh i osnaživale telo. Međutim, ovoga puta njegova početna uzrujanost s kojom je došao u park, tokom vremena je prerasla u grozničavost. Osećao je kako mu povišeni krvni pritisak izaziva svetlace pred očima i bubnjanje u ušima. Ušao je u lavirint tako ljudskog a neprijatnog stanja kada očajnički pokušava da se seti nečega, a sećanje mu pri tom ne pomaže, ali bez obira na to, svest uzaludno i neprestano pokušava.
Seo je na klupu i pokušao da se malo smiri. Oborio je glavu na grudi i u tom času je sećanje otvorilo svoje dveri. Pešački prelaz, grupa ljudi, gospođa koja nosi veliki buket cveća i neki setan, skoro tužan osmeh na staričinom licu. Scena iz priče Susret Gžegoža V., kome je čak svojevremeno pomogao da je štampa u nekom časopisu. Gžegož, nestašni i večiti mladić poljske književnosti. Čovek sa kojim je Omen delio zajednička interesovanja i poglede na umetnost i na još poneke stvari… Čovek koji je četiri puta pobedio rak i kome je Omen, kad ga je video posle 15 godina suvo, bezmalo filozofski rekao: “Ne znam zbog čega te je Gospod osudio da dobiješ tri kancera, ali onaj četvrti, kancer prostate dobio si sasvim zasluženo. Voleo si da juriš devojke dosta mlađe od tebe.“
Setivši se u trenu cele Gžegoževe priče, Omen baci pogled na sat. Bilo je 16 i 30. Požurio je kući i legao u krevet.
Kad se probudio bilo je 18,00 časova. Uzdahnuo je s olakšanjem, ali istovremeno je bio opterećen novim, velikim bremenom. Ako želi da umre tokom spavanja, što je bila njegova davnašnja želja, od sad će morati da kritični trenutak u 17 i 15 provede u blaženom snu…
Oliver Janković
