Odvojena sam od sveta koji živi u toku sa vremenom, nisam IN, a nisam ni tradicionalna, nikako ne predstavljam stereoip srpske žene i majke. Nisam ni staromodna, ne podržavam sve vrednosti ukorenjene u tradiciju, smatram da su mnoge tu bez razloga, ili sa razlogom da se nešto što tu nije nametne dobu kome ne pripada I samim tim obesmisli i minimalizuje.
Nisam zapuštena, ni kulturno, ni informativno, jednostavno bežim od dnevnih tema i lake istorije koja nikada neće ući u knjige, jer nije prava već je samo krinka prave stvarnosti koja mi je pred očima i ima zadah truljenja.
Nisam u gomili ne osećam se delom većine, niti me većina želi kao deo sebe. Nekako me pritiska da joj se poklonim, priklonim, da se postidim svoje različitosti i da se stopim sa masom robotizovane svesti.
Ne pokazujem osećanja lako, ali osećam stvari duboko, žestoko, ali prsti mi sami polete (jer sam sab orator, a pismo mi je I jezik I muzika). Nedostatak onog što neki zovu zaleđina, nadomestila sam empatijom i razumevanjem, učenjem i saznavanjem o svim pojavama ovozemaljskim i onozemaljskim, a opet znam samo delić i učim neprestano… Svet mi je širi od pukie istorije, a vreme mi nije ograničeno kalendarom i satom.
Nisam u svojim shvatanjima došla do tačke kojoj težim, tragač sam i još sam dete. Ona devojčica koje se krije u telu žene, a iskoči uvek kada ne treba… Nisam stidljiva da zaplačem na lepotu savršene melodije, ili čin apsolutne nesebičnosti. Nisam svesna sebe koliko sam svesna svega oko sebe i u sebi.
Jesam dodir, treptaj, vatrica u stomaku, vrcava reč, malo svetlo, drevna šumska vila bez šume i vilinske kose, jer me sputava u pokretu i osećaju vetra na golom vratu. Jesam zaljubljena, jesam nesavršena, jesam nezasita, jesam usamljena, jesam sam žena, jesam čovek…
