Hodala je kroz bele hodnike svetlucavog svoda drvoreda, blještali su svečano kroz dimove magličaste pene, a pod nogama iskrio joj je biser zrnastog celca. Koračala je polako. Šetala je pogled po prizoru ne misleći ni o čemu osim o lepoti trenutka, to joj je brisalo sve druge osećaje. Zimska katedrala odzvanjala je samo zvucima njenih koraka, jer sve drugo je zamrlo u patosu carstva ledene kraljice. Činilo joj se da i sami vrhovi drveća dodiruju nebo, gusto i zatvoreno kao opna od oblaka, kao svod katedrale od mlečno belog stakla.
U zatvoreni um polako joj se prikralo sećanje na jednu zimu u nekom drugom vremenu duboko zakopanom u smetove uspomena.
Jedne crvene sanke i smeh sestrinjski, isti u sećanju kao i u snovima o ljubavi i porodici. Sestra je hladne prstiće gurala u njene rukavice i cičala:
– Hajde Dado, ti si starija, daj sada meni, a posle ćeš ti. – pustila je sanke i napućila rumene usne, ljuta, a osmeh joj se probijao kroz šal na krv crvenim obraščićima. Ona kapica sa jednom štrikanom ružom sa strane i plavi šal oko usta, natopili su se ledom i uprljali, ličila je na princezu koju su oteli razbojnici i dugo je držali u mukama.
– Hajde, još ovaj put. Onda kući. Vidi našta ličiš, baba će da te grdi, ima da gunđa celo poslepodne kako te nisam lepo čuvala… – preseče je rezak smeh, pogledala je zbunjeno u sestru koja se valjala po snegu od iskrenog smeha. Kada se malo pribrala prstićem je pokazala na nju.
– Ti mi kažeš nešto, vidi kako si se zarozala i slinci su ti se razvukli ko rezanci. – pa je nastavila da se smeje i okreće po snegu, sve lupkajući čizmicama o zemlju.
Tog dana sankale su se do kasno popodne, a grdnju su izdržale stoički, zajedno se smeškajući u sebi i cupkajući od nestrpljenja. Pod pokrivačem pravile su planove za sledeći dan raspusta, trljale su jedna drugoj stopala i šačice i gurale se jedna u drugu smejući se radostima koje samo deca vide u sitnicama.
Tog raspusta sneg je bio dubok, zima oštra, grad prazan. Tog raspusta poslednji put su bile dovoljno male da se raduju sankanju i jednostavoj sestrinjskoj bliskosti.
Sledeće zime postale su devojke.
Crvene sanke zaboravile su na tavanu, pošle su kroz život kao i kroz sve sledeće snežne zime, zajedno, a odvojenim putevima, a ti putevi su vijugali kroz lavirinte vremena dok se na kraju sasvim nisu pocepali.
Zastala je i skinula šal, a oči podigla visoko u svodove snežne, zimske katedrala. Pustila je pahulje da joj se otapaju na licu i jeziku, zatvorila je oči i u nozdrvama osetila miris tople čokolade i keksa sa cimetom.
– Dobro jutro Dado, gde god da si… – prošaputala je i glasno se nasmejala.
Olga Tomović: U katedrali
