Njena lepota predstavljala je samu definiciju te reči. Lenjo je ispijala čašu belog vina. Pogled sa njene terase pružao se preko celog uspavanog grada. U tim trenutcima potpunog zadovoljstva mislila je samo o tome kako je u životu dobila sve o čemu je sanjala, a da nije nije morala da uradi ništa. To saznanje ispunjavalo ju je blaženom srećom, od toga kosa joj je još jače sijala, a oči, dva tirkiza boje mora, igrale su joj na treperavoj svetlosti sveća.
Veliki bazen se ivičio sa rubom terase. Istegla se i skočila stopivši savršeno telo sa zvezdama i hladnom vodom. Plivala je ujednačenim ritmom. Završila je uobičajeni broj krugova, izašla je i pustila da je mesečina osuši.
Oduvek je bila lepa i zbog toga nije morala ništa drugo da radi. Dobijala je sve što je poželela. Imala je poguban uticaj na ljude, jer je volela da ih troši i koristi. Njena oholost mogla se meriti samo sa veličinom njene sujete. Prošle su godine dok nije shvatila da je u suštini sama, prazna i jalova. To saznanje ju je gurnulo u još dublje virove zlobe i pakosti. Pošto je raskrstila sa porodicom i nekolicinom preostalih prijatelja, krenula je u pohod. Pogledom je umela da zmami osmeh i umirućem, ostalo što je imala davala je samo onima koji su mogli to dobro da plate, ne iskljičivo novcem, već i dušama. Usput je izgubila srce.
Uvukla se u meku posteljinu, smeškala se i sećala se dana kada ga je prvi put srela na trgu ispred katedrale. Svirao je gitaru, a ljudi su mu spuštali novčiće u praznu kutiju. Čupavi, platinasti pramenovi sakrivali su mu nežno, dečačko lice. Svirao je zatvorenih očiju, utonuo u muziku, puštao je da ga ona nosi, a svet oko njega topio se u osnovne boje. Prizor ju je sasvim zautavio. Slušala je i osećala toplinu u grudima kakvu nije osetila nikada. I vraćala se na to mesto svakoga dana u pokušaju da uhvati njegov pogled, da mu otme jedan dah, da mu pokaže da postoji. Nije otvorio oči i podigao pogled ni kada mu je u kutiju spustila gomilu novčanica. Tek kada je, jednog popodneva, ljuljnula jaka letnja kiša, uspela je da ga ugura pod svoj kišobran i nagovori ga da zajedno popiju piće u obližnjem kafeu. On nije video njenu lepotu kao svi ostali, on nije tražio ništa. Uživala je da ga sluša i sve dublje je tonula u njegov iskreni smeh bez želje da ponovo ispliva. Zaljubila se. Ponovo je oživela mrtvo srce. Prvi put nije želela ništa da uzme od nekog ko nije imao ništa drugo da joj da osim mladosti i čistote. Menjala se, pratila ga je. Očajnički je pokušavala da ga navede da je zavoli. Udvarala mu se neiskulusno, navikla da odbija tuđa udvaranja. U njegovom malom stanu doživela je prvi put da vodi ljubav sa nekim kome želi da pokloni sve, celu sebe, bez staha da će išta izgubiti.
Prošlo je tačno tri godine od tog susreta. Sada je njihova ljubav bila dovoljno čvrsta i spremna da je zapečate zvetima o večnom. To joj je bila poslednja misao pre nego što je zaspala sa širokim osmehom na čarobnim usnama.
Sanjala je prožeta najdubljim osećanjem sreće, neopisive ushićenosti. Hodala je niz puteljak natkriljen najzelenijom i najmirisnijom šumom. Nad glavom lebdeo joj je ogromni, plavi mesečev disk. U svetloj noći, ugledala ga je kako širi ruke penjući se stazom prema njoj. Ljubav ju je gušila, potrčala je prema najlepšem osmehu kog su joj oči videle, a srce osetilo. Gotovo mu je zagnjurila lice u platinastu kosu kada začu glasno šuštanje iz žbunja. Panično se okrete. Iz mraka, pred njih iskoči vuk, crnji od noći. Pogleda je zelenim, praznim očima. Onda se ustremi na njega. Pokida mu grkljan i raskomada mu telo lako i brzo, kao da je od papira. Htela je da vrišti, da mu još jednom kaže koliko ga voli, ali hladne oči tada se okrenuše prema njoj i ona oseti kako je život napušta. Molila se samo da umre zajedno sa njim, da ne živi ni minut duže. Šuma je odjednom postala sasvim tiha. U polutami nazirala je njegovo unakaženo telo kako se podiže, prilazi joj i mirno se spušta pored nje, sa onim istim osmehom na pokidanim usnama.
„Nikada te neću napustiti. Ne brini, sudbina je dama, ona uzme samo onoliko koliko je dala…“
Trglo ju je snažno lupanje i glasna zvonjava na ulaznim vratima. Skočila je iz kreveta, a srce joj je još ludački udaralo od košmarnog sna. Brzo je otvorila i skoro da se nije ni iznenadila kada je na vratima ugledala policiju.
„Žao nam je…kola su mu sletela sa puta, ostao je na mestu mrtav.“, pala je na kolena i dugim, negovanim noktima počela da vadi oči iz duplji, nemo urlajući.
