Slušam o ženama koje i dalje trpe da sačuvaju porodicu, trpe sve, poniženja, batine, uvrede, šikaniranje. Ne razumem kako baš one ne shvataju da svojom patnjom ne čuvaju ama baš ništa, osim onog koji ih zlostavlja. Takvih žena je ovde mnogo, jer ovde ne pomaže ni razum, ni zakoni…Srbija je ovo, brale. Slepo crevo turskih drumova, zatucana renesansom srednjovekovnog pravoslavlja i kvazi patrijarhata.
Ova planeta je vekovima podređena volji mušakaca. A žena se samo povlačila kao rađalica i službenica uz tu silu, snagu, volju i bahatu potrebu za posedovanjem. Ali više ne mora i postaje svesna koliko može sama, koliko je jaka u svojoj slabosti i koliko je moćna u svojoj nemoći.
Ostaci bizona koji podsećaju na muškarce prolaze kroz novo vreme osećajući se kao slonovi u staklarskoj radnji. Ovo više nije vreme sirove snage, a bizonska je snaga ništa više nego nemoć da shvate tim svojim malim mozgovima da ovo vreme nije na njihovoj strani.
Manipulišu svi tim komplikovanim odnosima muškarca i žene, manipulišu porivima, žudnjama, ne dozvoljavaju, izlažu podsmehu iskrene osećaje ljubavi, oni su smetnja svakom ko želi da rasturi prvu i osnovnu ćeliju društva, porodicu. Gledam kako se porodica polako zamenjuje vrtićima, igraonicama, televizorima, kompjuterima, telefonima, robotima za uzgoj deteta u poslušnu jedinku.
I odbijam, odbijam da zaboravim pravu ljubav, onu koja ne traži, ne menja, ne boli, ne naređuje, ne zahteva… Kao što je napisano u Talmudu, čovek i žena su stvoreni da budu u ljubavi, a ne u ratu, osim u onom ratu oko srca, ratu za ljubav u kom su sva sredstva dozvoljena.
„Žena je stvorena iz rebra muževog, ne iz njegovog stopala da se po njoj gazi, ne iz njegove glave da se njome vlada, vec iz njegovog boka da mu bude jednaka, ispod ruke da bude zaštićena, pored srca, da bude voljena.“
— Talmud
Olga Tomović: Stvorena od rebra, ne od stopala
