Ispod kreveta, negde u paučini, a ispred nevidljive rupe, sklupčao se strah.
Čučnuo je, uvio se u lopticu vate crne pomrčine i uvukao očnjake u duplje, a kandže savio pod gola rebra, čeka… Žmuri i broji minute do polusna kada će da se išunja i zagrize u meso pod grudima tamo gde je srce.
Iskolačiće čkiljave crne oči i zagrebaće po koži dok se ona ne naježi od hladnoće nametnute vizije. To mu je rutina, veština, praksa od kada je sna i jave. Povmpireni zloduh umornih duša napaćenih danom, slomljenih radom, zgaženih životom, samih sa sobom u mraku sobe koja čeka da se plafon dotakne sa čelom i uguši uzdah, san pretvori u moru, a jutro u znojavu agoniju.
Pokušaće strahče da cvrkut pretvori u škrgutanje, ljubav u mržnju, pogled u strelu, a reč u nož. Pokušaće zloduh da popije svetlo iz pogleda, jer hrani se srećom, a plaši se osmeha i beži od sjaja prave vatre iz daha ljubavnika.
Noć je zamka za usamljene, a lek je čista košulja od perja anđeoskog krila pravednika.
Samo se pravedan ne plaši, samo se čist ne smrzava, njemu je strah mrva na ramenu koju otrese jednim dodirom sjajnog dlana.
Strah svih srahčića je ljubav, jer je slepa, gluva, samodovoljna, nepotkupljiva i sija u noći bez mesečne…
