Prodati veru za večeru pravilono se izgovara ovako:”Prodade religiju za večeru…”, jer verovati i biti religiozan su dva različita pojma. Menjati religije ne znači nužno i postati ateista. Verovanje u neku vrhovnu silu koja uprvlja svim pojavama pod kapom nebeskom predstavljalo je prvim ljudima način da objasne prirodne pojave, rađanje, smrt, bolest, postanak i nestanak. Uz razvoj čoveka kao jedinog bića na planeti sposobnog da utiče na svoju okolinu i prilagođava je svojim potrebama, rasla je i ljudska glad prema odgovorima, ali i ljudsko povinovanje nepisanim božanskim zakonima. Iz mora verovanja izrodile su se religije koje su, svaka u trenutku svog nastajanja i podneblju na kom se razvila, počele da propovedaju svoje ideje o božanskom biću, a uz ideje da nameću i posrednike između čoveka i boga. Tako su nastale religije i tako su religije pretvorile vernike u religiozne sledbenike.
Religija je opijum za mase – govorili su politički komesari citirajući Marksa u pokušaju da narod prevedu iz jednog društvenog uređenja u drugo. Što su oni govorili, to su njihovi dželati sprovodili, sklanjali su svakog ko je predstavljao pretnju po svežu religju na obzorju istorije – socijalizam. A šta je religija do način ispovedanja vere u više biće, ono biće koje kontroliše sudbinu i nas kroz nju, a tekođe utiče na tok istorije sve ovozemaljske događaje koje se nekada, ili nikada nisu mogli razumeti ili naučno objasniti.
Marks je možda idejni tvorac jedne nove religije, ali ostale religije nisu naklonjene živim idolima. Hrist je umro razapet na krst i ostavljen da okaje grehe čovečanstva u najvećem bolu, što je za tadašnje pisare bila odlična osnova za pokretanje i razvoj ideje monoteizma, a iz čega se razvilo moćno hrišćanstvo koje je žarilo i palilo dva milenijuma i još mu se gašenje ne vidi. Biblija je najčitanija knjiga na svetu, a svakako i najprodavanija. Radom na širenju svog učenja hrišćani su se raselili na sve kontinente, pritom pokrštavajući domoroce po svku cenu, pa i po cenu života. Na isti način su već početkom trinaestog veka postal najbogatija religijska formacija, pa su zaratili sa svojim krvnim neprijateljima, strašnim islamistima koji su, mada nešto mlađi po nastajanju, prekopirali ideju hrišćanstva i složili je u okvire svog podneblja i kulture.
Krstaški ratovi za sveti grad Jerusalim vođeni su vekovima, najmračnijim vekovima u ljudskoj istoriji, a rezultirali su nepremostivim podelama između strana. Ceo taj period ljudske civilizacije ostao je zatrpan telima palim u ime nekog višeg cilja i nekog višeg bića, a u stvari ceo svet je tokom te valadavine religioznih fanatika ostao u mraku, kako društveno, tako i civilizacijski i kulturno.
Najveće podele na kugli zemaljskoj nije načinio zemljotres ili neka prirodna pojava, stvorila ih je religija ili sam pojam religije, a onda i pripadnost jednoj od stotina koliko ih danas ima u svetu.
Prvi koraci prema tehnolških izuma i začeci modernih nauka krajem sedamnaestog veka, pa do sredine devetnaestog, doveli su do smirivanja vladavine religoznih frakcija. U tom period dolazi do naglog skoka u svim oblastima nauke, nove tehnologije sun a pomolu, a umetnički izrazi cevtaju, kako u arhitekturi, slikarstvu, filozofiji, književnosti, dolazi do buđenja čoveka koji se polako uspravlja pod teškom šakom crkava i počinje da živi po svojoj prirodi.
Dvadesteti vek je vek kontroverzi. Vek progresa i vek regresije. Uzmimo da je u dvadesetom veku tehnologija počela da preuzima sve svere života, da buja I razvija se da bi se pretvorila u nezamenljivi deo ljudske svakodnevice. Od parne mašine do mikro čipa za samo sto godina. Čovek je iz kočija uskočio u svemirski brod i odleteo do meseca, možda bi stigao i dalje da se tu opet nije isprečila zamka ratne mašine pošteno poduprte starim i novim religjama. Šaka svetskih moćnika videla je dekaenciju sveta kao idealnu priliku da ponovo vrati religijske dogme u žižu društvenih zbivanja. Čovek je sa neba pao na kolena, opasao oružje, vezao marame, hidžabe, pustio brade I kose I latio se rata, a iskupljenje ponovo potražio pod skutima posrednika sa bogom. Taj novi čovek više se nije pitao o poreklu I nastanku, niti je filozofirao o svrsi postojanja, on je onako pobeđen decenijskim ratovima, jedino ražio pravdu I duševni mir.
Nikada na planeti nije bilo više religija i sekti (manjih religija koje velike religije ne priznaju kao prave), a nikada manje one prvobitne uloge veroispovesti. Povampireni fanatizam uzima živote i ne bira, a sve u ime boga, preko božijih posrednika, sve plaćeno I uređeno na onom svetu kuda odlazimo svi kada umremo.
Čovek se plaši slobode, jer biti slobodan znači apsolutno odgovarati za sve svoje postupke i za svaku svoju izgovorenu reč. Teško je to, moderan čovek je video sve, čuo sve, zapamtio mnogo, a ništa nije shvatio. Moderan čovek daje svojim predstavnicima dag a zastupaju pred bogom I ko je svestan da oni nisu pravedni I čisti. Naime, modernom čoveku je lakše da crkve shvati kao firme, nego da im vrati onaj božanski smisao sa kojim su nestle. Evolucija fanatizma je samo prividna, sve o je onaj dobro poznati stari religiozni zanos duša koje nemaju više šta da izgube I doslovno se predaju crkvama na korist.
Budućnos je izvesna, sve se okreće, točak vremena vraća se na moment kada smo prestali da budemo slobodna bića, a postal religiozne ljušture koje u zabludi lutaju uništenim svetom i sve nedaće prepisuju onom bogu koji ne radi za njihovog. Jedina prava revolucija u udruštvu desila bi se kroz evoluciju uma, ali tu revoluciju nema ko da sprovede, jer korist je uvek bila jača od opšte dobrobiti.
