Kako je danas teško biti iskren, a nesrećan. Stati pa priznati svoju bedu i svoj jad, jed, gorčinu… Stati onako hrabro, pa iz dubine duše, iskreno iscediti srce na papir.
Nemati je sramota u Diznilendu gde se život odvija u savršenom redu i sve što štrči podrezuje se kratkom zamahom za to plaćene oštre jezičine, ili se saseče u korenu. Počupa se svaka iskra jedinstvenosti, a onda se na to mesto posadi stub o koji se okači šarena slika nasmejane, lutkaste nakaze.
A, danas su strojevi mladih tako stari i toliko bolesni da im samo čudo može pomoći. Neko čudo koje prizivaju u imenu božijem, ali ne veruju, jer ne veruju ni u šta što se novcem nije platilo, ili pojavilo na ekranu neke od mašina za mlevenje mozga.
Danas gomile beskućnika kopaju po kontejnerima, jedu ono što gospoda bace i ne čuju se i ne vide se…kriju se i u rečima i delima. Kriju se od sramote svoje i sramote sveta u kome je tanjir supe u javnoj kuhinji jednak žigosanju. Direktno na kožu, pa još u tu živu ranu natrljana so, da boli doveka i podseća na sramotu nemaštine i sramotu moljakanja. A sramota je naša, stid je naš, ne onog koji moli, a ne daje mu se, jer on ne moli za kule i gradove, već za komad hleba i ljudskog dostojanstva.
Bolest je u Diznilendu tako teška da se ne leči…nema joj leka. Bolest je u umu koji ne poznaje reč dobrota, poštenje, savest, prirodnost… Bolest je u telima koja ne govore rečima već su sama sebi dovoljan i dijalog i monolog. Ono što se vidi to je i ispod kože – jedno veliko ništa… Bolest je u Diznilendu obuzela i oduzela, sabila… I svi su sami sa svojim bolom i svi su sami sa svojom malom dušom. Oodljuđenost ih je rastavila na delove koji se više ne sastavljaju osim u kovčegu.
I, nema više ko da sa krova krikne onaj najstrašniju lavlji urlik bola i pobede, jer nema više nikoga ko ima dušu za krst i krila za želje. I bog ćuti…uvek je ćutao. Možda razmišlja kako da nas satre jednim dahom vreline, jer od onolike lepote boja i ljubavi, načinismo sivu pustinju za mlake duhove.
Tin Ujević „Svakidašnja jadikovka“
Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!
I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.
I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.
Bez sjaja zvijezde udesa
što sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.
–O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.
O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.
I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,
Od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.
I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.
I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.
I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.
I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,
i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.
O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.
Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.
Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!
O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.
Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.
Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.
Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,
kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!
