Plutala je po udobnoj fotelji , mislima je šetala po sobi . Sumrak se uvlačio kroz prozore I nagoveštavao savršeno vatreni zalazak sunčevog džina. Prigušeno svetlo ugaonih lampi bacalo je izdižene senke po zidovima, sve je plesalo, oblici su se stapali I rastapali, bio je to njen omiljeni deo dana.
Pogled joj skrenu ka njegovom zamišljenom licu. Sa tog lica listala je sve emocije kao knjigu otvorenu samo njemom oku. Tiho je uzdahnula, spustila noge I mačkastim pokretima istegla uspavane mišiće. Uradila je to potpuno upadljivo, odvajajući mu oči sa ekrana I lepeći ih na njene vitke noge. Sagla se I vrhovima usana dotakla njegov široki vrat upijajući miris od kog joj vene nabreknuše, trepavice se nesvesno zalepiše uz obraze otimajući joj tiho, nerazgovetno mrmljanje iz grudi, pa kroz poluotvorena usta. Odmakla se i sela na naslon fotelje, pažljivo je slušala. Mir, spokoj sumraka u sobi sa prozorima koji gledaju u nebo i miris kiše na simsu, opet se zamislila, pustila svoju dekadentnu maštu da se poigra se stvarima koje je želela, sa mirisima koji su je izvlačili iz tela I slali u sfere gde lete oni koji maštaju o raju.
“ Nema pomeranja rokova. Nema popuštanja, sada im popustiš malo, posle ti traže nemoguće.”, naočare su mu pale na nos, pisao je povremeno odsečno udarajući u tipke na tastaturi.
Ćutala je I slušala njegov hipnotiči dubok glas, ton koji je zapovedao onom doziranom muškošću. Slušala je glas I ritam. Ritam kuckanja, ritam govora, ritam sunca koje je palilo zidove, ritam svog srca koje je iskakalo i uskakalo u njegovo.
“Ova je preterala…mada…opasna je…žensko…”, podigao je pogled I potražio odobravanje u njenim ogledalima. Usne su mu govorile jedno, a iz njih je izlazila pesma, oda njenim toplim očima. Sedela je i pratila sveki pokret dugih prstiju, zamišljala je maslačkov cvet koji se probija kroz pukotinu u kamenu. Nasmejala se I načas ga trgla iz njegovog sanjarenja. Progovorio je tiše, mekše, reči nisu pratile izraz na njegovom ozarenom licu.
“ Sve bi trebala da završiš do sutra. Nemem vremene oko toga da se zadržavam…”, prestao je da kuca I osmehnu se široko, blago, dečije nevino. Iz tog osmeha čitala se sva radost njegove male duše, samo čista radost što postoji, što postoje, što su u sobi u oblacima, što su ljudi koji su našli sve u deliću kosmosa koji je razervisan samo za cele duše.
“Da li me voliš?”, prošaptao je, odgovorila mu je poljupcem koji je nije tražio objašnjenje, koji je rušio I dizao, palio i gasio, opraštao, obožavao. Njen anđeo raširio je krila i umotao ga, odneo ga daleko od tela u mirise, dah i smisao postoja.
Sve je bilo savršeno u sobi u kojoj su vatru zalaska sunca ugasile zvezde i uletele kroz otvorene prozore rojeći se u sazvežđa od zlata i srebra.
Olga Tomović: Sazvežđa u dnevnoj sobi
