U jednom trenutku svog vremena, sklupčana u kutku svog srca, sanjala je da bude robot.
Stala bi samo jednom, onda kad bi nastala i primila bi naređenja i počela bi da radi i više ne bi stala. Ne bi je mučile sumnje, ni tuga, ni bol. Ne bi se umarala. Ne bi se opterećivala pogrdama na svoj račun, a batine bi jedva primetila, jer telo bi joj bilo moćno, jako. Legure čelika i lakih metala, vezane kablovima izuzetne izdržljivosti i cevima različitih debljina i namene, njeno telo… Procesor u glavi reagovao bi u trenu na svaku komandu čoveka, a glava, samo ploče sastavljene oko centralnog procesora sa otvorima za senzore vida i jednim prorezom za usta, za senzor govora koji bi se sastojao od nekoliko kratkih reči i rečenica: da, odmah, po želji gospodara… Oči, jaka svetla u otvorima za senzore za vid, a vide samo ono što je ispred, samo zadatak, jedino cilj. Nikako unutra, okolo, nikako izdajniči propuštajući slane kapi duše i odajući emocije. Robot nema emocije, nema želje, nema dušu…
Svako naređenje, a bez trenutka promišjanja, svaku zapovest ma kako bila nelogična ili loša, uradila bi i nastavila bi da radi sledeću. U moćnim robotskim telima duše nema, pa nema ni kajanja, ni razuma, nema ni pameti…samo glupost mase metala oličena u naredbama čoveka gospodara. Bila bi oružje u rukama svog gospodara, bila bi graditelj i rušitelj, bia bi svetlo i tama, bila bi sve ono što je snaga, bila bi zaklon, bila bi uteha, bila bi bedem…
Robot nije žena, a nije ni muškarac, robot je samo jebeno glupa gomila metala. Robot je moćan koliko i kosilica za travu. Moćan je da radi i samo da radi i da sluša naređanja o daljem radu…samo mašina. Buldožer na kog se istreseš kad zariba, onda ga pošteno šutneš, pa mu kažeš: „Glupa, beskorisna, maso…“, a on i dalje radi istu radnju i ne zastaje da vidi da li su mu svi šrafovi na broju posle gospodarske čizme u dupetu.
Kada se pokvari, gospodar ga odnese u servis, pa ako je kvar veliki, zameni ga drugim modelom, a njega rashoduju u staro gvožđe i delove za druge robote. I niko tu nije na gubitku, ni gospodar, ni robot. Dobili su šta su trebli, gospodar novog robota da radi, robot zasluženu smrt…hm…zasluženu terminaciju zbog nepopravljive grešnosti…hm…kvara na procesorima.
Nebo je olovom kapalo po simsu i vetar je osušio njene suze kojih se stidela. Ledena tama u kojoj je čuvala srce, probijena je sa nekoliko teških uvreda i teških istina. „Jalova, lažljiva, lenja, drska, beskorisna…“
Gospodar je bio nezadovoljan, usamljen, ona je bila loš robot. Pokvarila se.
Stajala je na mostu i pre nego što se bacila glasno je izgovorila poslednje reči, bezizražajno i jednolično: „Ja sam robot.“
Ispod voza ostalo je samo nekoliko nedefinisanih komada mesa i par očiju bez senzora za noćni vid.
Olga Tomović: Robotsko i ljudsko
