Razočarana sam u ponedeljak… Razočarana sam i u nedelju (više nije ono što je nekada bila), ali ponedeljak bi trebalo da bude dan za početak, a nekako sve više počinje da predstavlja kraj. Krajevi koji dođu ponedeljkom su najteži, ostaje im celih sedam dana da se sležu u dušama i kidaju ono malo sreće koja sramežljivo proviri da udahne. Naredni ponedeljak, naredni kraj, a gledam kako se neki batrgaju da osunčaju svoje ponedeljke, da ugase tuđe početke svojom divljom snagom koju crpe iz duša padalica.
Razočarana sam u ponedeljak, jer je nekada bio ispunjen ljudima, željicama, mirisom prve kafe sa onima kojima je stalo da sa osmesima započnu. Novi ponedeljak, novo nemo trpljenje muzike iz razglasa bučnog grada i pridošlica sa planinskih obronaka.
Novi ponedeljak, novi grč tananih, novo gašenje lepote, nova pravila za stada bez livada.
Razočarana sam u ljude, sve ih je manje u gomili…a gomila sve veća.
