Stajao je na svom prozoru iznad velegrada i kroz trepavice posmatrao krvotoke lave koja se kretala u svim pravcima između ogromnih građevina. I svaka tačkica vidljive svetlosti označavala je jedan život, ili više života. A svi zajedno kretali su se u svom ritmu i u ritmu svoje okoline, svojih potreba, svojih očekivanih pravaca, kao ogromna mašina. Mada mašine retko dolaze sa rezervnim delovima , ovaj svet je imao svoj rezevni deo, imao je njega.
Voleo je da gleda filmove. Bili su predvidljivi, nisu kvarili njegovu predstavu o uzročno posledičnoj vezi ljudi i predmeta. Osećanja i akta. Impulsa i prirode. Matrix, ne, on nije kontrolisao život, on je ispravljao i poprtavljao posledice života. Najviše je voleo da gleda filmove o supeherojima, Betmen, Supermen, o da, voleo je da se ugnjezdi, makar na devedeset minuta, u telo jednog superheroja i odživi jednostavan život branioca pravde, zaštitnika, najkorisnijeg od svih korisnih bića zemaljskih. I slava, prijala mu je slava koju bi smešne imitacije njega imale na filmskom planu. I lepota, fizička lepota.
Odsanjao bi svojih devedest minuta, pa bi se prenuo i izašao iz uloge tačno na vreme za sledeću popravku. Lančani sudar…pad aviona…poplava…zemljotres…rat…ubistvo…smrt… Samo se sa smrću nije doirivao, to nikada, jer je nestanak, kao i nastanak, delo sudbinskog poretka, a on je sa sudbinom bio u svađi od kako se rodio.
„Profesore, da li ste slobodni večeras? Imamo malo okupljanje na Kritu, koristilo bi Vam da saznate kako mi ostali napredujemo… U svakom slučaju, ja Vas zovem opet, a Vi ćete ponovo da ćutite i okrećete glavu od nas… Nismo toliko vešti kao vi, praksa, poštovani profesore, fali nam prakse, ali i tu ste vi krivi. Ma šta ja to pričam u glupu mašinu, niko me ne sluša… Profesore, da znate da smo gore i da vas ne očekujemo, kao svake godine od kako ste nas osnovali. Ajd uzdravlje i srećno Vam samovanje…“
Upravo je zapisao poslednju decimalu na jednačini koju je razradio za utvrđivanje statističke greške u sudbinskom poretku. I sudbina je imala propsute, povremeno bi joj se izvukao neki srećnik za koga bi se kasnije tvrdilo da mu je baš to preživljavanje bila sudbina, ali on je znao da nije. I ovo saznanje ga je radovalo. Zapravo, bio je ushićen svojim otkrićem i svojom sposobnošću da baš te greške otkrije. Raširio je lice u nešto što bi se mogo nazvati osmehom, mada je ličilo na bolnu grimasu, a onda se pljesnuo po kolenu i odlučio da ode na vražiji sastanak. Prodrmaće ih malo, uspavali su se od kako su napustili studije, vratiće ih korenu onoga na šta su se zakleli da će činiti do kraja svog veka.
Izašao je iz malog aviona i hitro se kretao preko piste, preko ramena nosio je svoju torbu sa alatom. Neugledne pojave, mršavog stasa, u iscepanim farmerkama i izbledeloj majci, mlađi od najmlađeg svog učenika, a stariji od svih svojih profesora zajedno, ličio je na dete sa zvezde, na dečaka bez godina, ali sa teretom sveta na svojim leđima, a baš on ga je ostario i ugasio mu sjaj iz očiju. Na trenutak su mu zasjale kada je ugledao poznato lice pored izlaza za važne putnike.
„Ipak si me čekala“, reče visokoj devojci neuredne tamne kose i savršenog osmeha, a ona nije umela da čuje podsmeh u njegovom glasu, samo joj je tu svaki instink popuštao.
„Jesam, uvek Vas čekam, profesore. Dečače moj. “ A oči su joj se smejale od nenadane sreće, „Nepogrešivo promašim svaki put. Ovoga puta sam imala sreće.“
Uskočila je u mali automobil i povukla ga na prednje sedište do sebe, imala je nameru da nadoknadi propuštene sastanke i to mu je jasno stavila do znanja.
„Kako će se momci iznenaditi. Ipak, žalim ih, mnogi su se predali popravljanju, a izmakao im je smisao života, počeli su da liče na Vas, dečače moj“, nasmejala se, ali ovoga puta sa tugom u glasu. Sedeo je pognute glave i gledao u svoje prste, nije očekivao da je zatekne ovako svesnu i odraslu. Njegova najbolja učenica, njegova nada za budućnost popravljača. Nije pogrešio kada ju je ostavio da pazi na južnu hemisferu, a sa južnom i na gomilu šegrta koji su tek naslućivali težinu posla.
„Ne brini za njih, trgnuće se ili neće, to je stvar izbora, ne prirode posla. Vidim ti život u očima, ti nisi posustala pod teretom obaveza. To me raduje…nisam pogrešio.“
Ćutala je. Znao je da nije planirla da ćuti, nije je video deset godina, imala je sigurno hiljade spremljenih rečenica na vrhu jezika. Podigao je pogled i zagledao se u lice žene koja je ćutala i posmatrala put ispred sebe. Bez i jednog tika koji bi je odao u razmišljanju. Disala je mirno. Vozila je pažljivo, sigurno. Onda mu sinu: „Kriješ nešto, Vera, nešto što ne smem baš ja da znam.“
„Da stanemo malo ovde, ova plaža mi je uvek bila najsrećnije mesto u vasioni. Znate li, dečače moj, da se na ovoj plaži nikada nije desila ni jedna situacija koja bi zahtevala popravku, baš ni jedna… „, parkirala je i nije čekala odgovor, nastavila je veselo, „Ovde su noći čarolija. Nebo se stopi sa morem, uđe u njega, a onda se sve pretvori u jedan ogroman bazen zvezda. Letiš, a plivaš, lebdiš u bezvremenu u sred kosmosa, kao putnik kome ne treba ni telo, samo duh željan daljine, slobode, mira.“
Pratio ju je, hodala je brzo i skidala se, a onda je potrčala prema ivici neba i uskočila u zvezdanu supu. A Plivala je brzo, ostavljajuči ga bez teksta. Ovo on nije očekivao, nije bilo uzročno posledično njegovim postupkom, niti instinktom. U svom ogromnom saznanju nie mogao da pronađe ni jednu situaciju koja bi opravdala ovaj njen čin. Gledao je kako pluta po površini, telom se belasajući na slaboj mesečini. Kao prirodni satelit, kao mesec od krvi i mesa, kružila je oko svoje tajne, ili nije. Više ni sam nije znao.
Skinuo je patike i prošao bosim tabanima po mlakom pesku…savršena milina uspava mu um, on leže na leđa i zaboravi na sve, pretvori se u čula, u mirise, zvukove i lepotu.
Sela je pored njega, mokra, mirisala je na život. Prvi put ju je pogledao kao ženu. Uspravio se i dotakao je po ramenu, stidljivo. Ona mu uzvrati stisak, ne okrećući se.
Dugo su gledali u more pre nego što se odlučila da progovori: „Dečače moj, život je tako lep.“
„Vera, nikada nisam razmišljao o lepoti života, život mi nije dao vremena da ga udahnem. Sa prvim dahom u svojim plućima udahnuo sam svoj dar i svoju propast. Ti si lepa, ti si život, bila si uvek život, ali je meni to bilo nevažno, ne, ne razumeš, ne tvoje postojanje. Ono mi je bilo važnije od bilo kog drugog postojanja, položio sam u tebe prvo seme svog znanja, a ono je niklo bolje nego u bilo kom drugom, tvoje postojanje za mene je bila uteha i nada da će ova planeta opstati i kada mene više ne bude među živima.“
„Znam dečeče moj, tvoja mladost je tvoja mana, zbog nje ne vidiš dalje od nosa. Telo ti ne prati starenje uma. Stariš mnogo brže nego što te telo uspeva pratiti. Hormoni tvog tela tek su sada uzburkani, pubertet nikoga ne zaobilazi, pa neće ni tebe, umu nad umovima.“, nasmejala se glasno, kao da je rekla nešto tako jednostavno, a on, mali u svom neshvatanju, ne može ni da je razume. I nije je razumeo. A znao je da i on ima telo podložno ljudskim promenama.
„Ja, dečače moj, starim u skladu sa telom, mada mi je um često malđi od tela. Jer, vidiš dečače, ovo telo je daleko od savršene mašine. “
„Nije Vera, ti si imala sreće sa genetikom, dobila si sve atribute koji čine izraz savršeno. Sve je na tebi i u tebi savršen spoj…“
„Opa, pa ti mi se to udvaraš, dečko, da, da, očekivana muška hormonalna rekcija na golotinju ženskog tela…“, zapuši joj brbljiva usta jednim sigurnim poljupcem i nestade u njenom naručju. Dozvoli da ga ona nauči životu. Iscure u nju kao pravi momak, strasno, potpuno, rastavi se od sebe i sastavi se sa njom u sebi. Vera…prvo seme , prvo seme od svega njegovog…
Kupali su se u zvezdama, stapali su se i rastapali, kidali i sastavljli. Deca, mladost, ostavili su um na zadnjem sedištu malog automobila i predali su se telu i duhu.
Nad pučinom podizala se prva svetlost užarenog diska, gasila je zvezde, palila je vrelinu u njenim očima. Posmatrala ga je kako spava. Opuštn, opružen na leđima, ličio je pravog momka, običnog mladog momka koji je zaspao posle savršenog seksa sa devojkom koju obožava. Na licu više nije imao masku, samo blaženi osmeh zadovoljstva. Zora je u njenim očima bljenula jako, refleksija svetla o kap suze, one koja mu nemo govori I ne budi ga iz mladalačkih snova. „Pogrešio si, dečače moj, prvi put si pogrešio.“
Kada se probudio bio je sam. Dohvatio je svoje stvari i vrati se na aerodrom. Bio je tužan, nesposoban da misli o poslu. Sručio se pravo u svoju fotelju i zaplakao kao dete.
Nedelju dana kasnije, u svom kompjuteru našao je mejl :“Poštovani profesore, sa žaljenjem Vas obaveštavamo da je prva među nama, naša Vera, umrla sinoć u bolnici na Kritu. Baš smo tamo trebali da imamo sastanak za par nedlja. Mislili smo da će izgurati. Nije. Leukemija je bila brža od nas. Nismo stigli da se oprostimo, a svi smo je poštovali i voleli, svi. Sahranićemo je sutra pored plaže koju je tako volela. Na malom seoskom groblju. Ako dobijete ovaj mejl, ako ikada odlučite da nas ponovo vidite, dođite, čekaćemo Vas, kao što Vas je ona uvek čekala, pa čak i kada je bila sigurna da nećete doći. Sa poštovanjem, mi koji ostajemo.“
Grozničavo je računao, pa je obrisao, pa je opet računao, i tako do kasne večeri. I nije bilo sumnje, sudbina je u slučaju njegove Vere, njegove nade za budućnost planete bila nedvosmisleno jasna, a njemu nikada ne bi palo na pamet da pogleda. Nikada. Mislio je da je Vera večna, a večna je bila samo njegova mladalačka glupost. A i da je računao, da li bi drugačije postupio…
