Pišem o nemoralu, o korupciji, o krađama na državnom nivou. Pišem o kratkim predasima između tih teskobnih osećaja, a pišem i o ljubav, o patnji, o zanosu, o nestajanju i nastajanju u rukama onog boga koji se piše malim slovom, jer je samo vaš. Pošem i o religiji i Bogu, onom koji se zgraža nad svojim tvorevinama i planira kako da nas satre, a pita se da li da nam ikada više da šansu da postojimo. Pišem o siromaštvu, o duhovnoj i materijalnoj sirotinji. I, tu podvlačim uvek da nije sramota nemati, ali jeste ne poznavati, ne znati.
Pišem o životu, o svim njegovim oblicima i svim bojama svake kapi životonosne, jer nisu sve iste, a opet, iste su. U svojoj razlčitosti odvajaju se o duhu i stavu, a ne po životnom orrbliku, jer čovek je svuda čovek, bio crn, žut, beo, cven…samo čovek. A čovek nije žena, tek je ona ista svuda, ona ima tu uzvišenu prednost nad čovekom, ona ima mozak koji gleda uvek napred, jer u sebi nosi zametak budućnosti.
Pišem i rečima ratujem, grozim se generacija koje su otrovale i rasprodale i vodu i zemlju i fabrike i državu i ljude i duše. Te generacije Vučićeve, Vulinove, Mitrovićeve, to su moje generacije. Došli su bučno i oteli sve što mi je bilo sveto, od kulture, do istine, od savesti, do svete srpske časti. I sada grebu šta je ostalo, čeprkaju po našim kostima i glođu ostatke mesa na telima koja behu ljudi, Srbi, junaci.
Eto, pišem o svemu, svojim prstima i iz svog ugla i ne mari ako niko ne čita, ako bitke gubim, dobiću rat, jer ja ću opet pisati i neću stati. To moj jezik i moj mač, moja muzika i moja ljubav. A, postojanje bez ljubavi je tiho umiranje…
