Tako sam ga jednog dana, još na samom početku našeg poznanstva, ubedila da pročita nešto što sam napisala. Bilo me je sramota da se namećem, da mu pod nos guram moje tričarije. I dobila sam kritiku od koje su mi bridele uši. Žena ko žena, lako se rasplače, a ja, stenčuga, nikada ne bih trošila suze na na nešto što mi nije bilo život. Pisanje mi je bilo život, moja muzika, note u rečima, melodije u emocijama.I tako se isplakah, a on bez reči, kuca, nasmeje se, pa kaže: „Draga moja, u tebi su sva osećanja pomešana kao kaša, previše, a pisanje je prosta matematika, odvoj ih, skrati barokno kićenje i udri po ritmu.“
Više nikada nisam zaplakala nad kritikom onoga koga smatram najvećim u poslednjih pedeset godina. Moje divljenje je prerastalo u slušanje, čitanje, beskrajno ponavljanje njegovih rečenica koje su tekle kao bistri potoci. Svaka reč na svom mestu, svaka misao uobličena u jedinstvenu celinu.Učila sam, ponovo sam učila da budem ja. De budem on, da ne kopiram, ali da pratim, da sledim kao dugačka senka ovog velikog čoveka.
Kasnije, dosta kasnije, uspela sam da ga uvučem u hodnike svojih ženskih emocija. Ono njegovo neprikosnoveno – žene nisu književnici – preraslo je u beskrajno verovanje. Svoju nemačku preciznost dopunjavao je mojim slatkim skovima disharmonične harmonije. Ali, ne zato što me je voleo kao ženu, već zbog toga što je u meni čitao drugu stranu istog lista papira.
U prokleto vreme smo rođeni, oboje, u vreme gde se prave vrednosti ne razumeju ili se tretiraju kao nekomercijalno, intelektualno piskaranje, a on zna, ja znam, da su reči prave vrednosti za večnost. Ako ih ne čuju sada, čuće ih oni koji dolaze iza horizonta.
Osvald, Kralj undergrounda, a u stvari jedini pravi u vremenu kad je ono odozgo zapravo mulja, a ono dole zlatna, neiskopana žica.
