Sećam se jednog starog filma: ona je ispred i na njoj je da spase svet, ona može sve i zna sve, razume sve, ali svi su protiv nje, ne razumeju, muškarci su. Samo je jedan koji je prati kao senka, čuva je, mora, razume… Kliše, filmska romantika i sve ono od čega beže moji prsti, jer ih srce gura da govore iz duše.
Romantika je ljubav, a ljubav je izvikana, truvijalizovana do besmisla, svedena na frazu koju rado izgovaraju i ako iskazuju osećanja prema sladoledu :“Volim te.“ Zašto se mladi vaspitaju da čuvaju srce, a ne tela? Zašto se spajaju, ako ne osećaju? Samo zato što se daju sa svrhom. Ta svrha može biti kompletno materijalna, takođe može biti i praktična, pa i egocentrična potreba za telesnim zadovoljenjem, ali nikako ljubav.
Ljubav, ta ofucana reč je za Holivudske sapunice, za stare majke i bakine priče koje niko više ne sluša. I za dedine osvrte na mladost osvajačku i očeve spušene poglede dok se sanjalački priseća Kališa i zvižduka u osam. Bezveze, smaračina…
Pa, gde je onda mesto ovoj kraljici reči u današnjem vremenu brzih, sebičnih odluka?
Mesto ljubavi je uvek u srcu. Barem meni, tumaču vremena i tu je zaključana i sklonjena za budućnost, arhivirana. Genracije rastu osećejući potrebu samo za zaboravom na ljubav. Ljubav je smetnja, u ljubav se ne veruje, bilo pa prošlo… Ljubav je davanje, nesebično prepuštanje i kompletno spajanje sa objektom koji obožavamo, a to uliva strah u kosti robotima na mobilnim telefonima i sa slušalicama za neslušanje.
Ljubav je, takođe i smetnja, koči samostalnu misao, jer je spaja sa drugom, onom koja je tu da se voli. A voli se slepo, pa se zato ne gleda u novčanik, već u oči, manje u dekolte, više u dušu, a to je tek zanemaren organ.
Pa ko onda voli u svom ovom ludilu od ravnodušnosti? Vole samo oni koji ne znaju. Oni ne znaju za vreme, mesto i način, njima je emocija u kostima, i kriju se, odudaraju, često su sami i tužni u svojoj jedinstvenosti. Eto, ko o čemu ja o jedinstvenosti. Moram, baš zato moram, jer vidim. Vidim oči zaljubljene koje gore jače od svake neonke, toplije su od vulkana, vidim kožu koja sija na suncu, krv koja ključa u venama i prži poslednje sumnje u svemoć ove emocije. Ljubav je večna, kao i mržnja, ona se provukla kroz milenijume i gradi, sazidala je i ovo vreme. Ovo vreme bežanja od nje same, a tako mora da ga razgradi.
Zastaće neko negde i kroz gluve slušalica čuće feromonski krik kom neće moći da odoli, a onda će se svest o jednom samo povući na mesto, u potiljačnu kost, a ispred svega istupiće dva, istupiće ono božansko u čoveku, nesebično i duhovno.
O, ljubavi, samo tebi se klanjam,
i samo u tvom hramu se molim.
Ispod svega, kamena i vode i kože i metala,
krvi, mesa, rađanja i uništavanja,
stvaranja i razaranja,
ispod svega si samo ti, ljubavi.
