Ne, ne, nikada neću glorifikovati tugu, ona je zdrava koliko i sreća, a neophodna za dušu, jer kao sneg u sred zime, čuva duh do prvog sunca. I ne, nikada neću dizati u nebo one koji su čitav život tugovali…uvek za nečim tamo,nekada, lamentirali nad bivšim životom koji su takođe proveli tužno, jer ga ni onda nisu upoznali onu damu, sreću sa velikim S.
Takvi ljudi su ugašeni i bez soka u telima i svetla o očima. Tuga im je jutro, dan, noć, drug, svrha postojanja. Ona im je i večiti izgovor za nastavak tugovanja. Ona im je izvor inspiracije za novu tugu i razlog za ponižavanje svih onih sa osmehom. Osmeh je tim ljudima veći greh od krađe ili ubistva, a sreća im je nož u sparušeno srce. Takav čovek prezire svetlo, vređa i pogrdama gađa sve normalno i zdravo, a onda baulja po vremenu tražeći srodnike po bolu, da zajedno odmere čiji je veći i čija je čaša žuči gorča, a dani tugobniji.
Njima je svetinja njihov mali život i niko osim njih nije vredan niti dostojan da govori u njihovom prisustvu, osim ako taj neko ima neku šokantnu tugu da izrekne, baš tu na licu mesta i poklopi sa svojom onu njiihovu. Ali, to ih impresionira samo do prvog uzdaha, a onda ih opet obuzme ona njihova, stara i nepremostiva, jer su toliko mali u svom egoizmu da im ni ona najveća ne parira ličnoj.
To su ljudi koji žive sa dve čaše u ruci, jedna je puna gorčine, druga rakije, jednom gase drugu, ili obrnuto. Iz bunila njihove transoidne opsednutosti tugom jedino ih može trgnuti jedna dobra šamarčina onda kada preteraju u vređanju i ponižavanju onih koji nisu dovoljno patili da bi bili priznati za ljudska bića.
Tuga kao takva je njihov jedini zanat, a ona unižava postojanje i život. Sav život sam po sebi, jer je njima život večiti hod po slomljenom staklu, njima je on samo bol, jad, čemer i duga ulica ka smrti koju prizivaju i jedino se na njenu pomen osmehnu. Oni tuguju jer su sami, naravno ne shvatajući da svojom večnom tugom ne prizivaju saputnike, već traže samo poštovaoce i slušaoce.
Kroz vreme, priče tih tužnih ljudi gube svaki smisao, kao i njihovo postojanje. Postaju teret i onima koji su ih voleli tugovali njihove tuge. Poneka od tih duša ostane upamćena po nekoj veličanstvenoj tuzi, opisanoj i još veličanstvenije opevanoj kroz reči i note, ali retko. Većina ode, a sa njima ode i sav mrak koji su sa sobom vukli decenijama.
Za njima zaplaču sve one nesrećne duše koje nisu smele dok su tugovnici živeli. Sa njihovim odlaskom možda i odahnu.
Postoje suze, one teške suze koje krenu kada im nije vreme ni mesto, jer ne biraju, samo hrle da tugu isteraju iz duše. A, postoje i oni koji tuguju bez suza, nemo, zauvek… Nekada davno neka tuga ih je slomila, isekla ih, splela ih u hodu ka životu, a oni je nisu preskočili. Njima je duša zauvek ostala zakačena za očnjak…
Ne postoji tuga vredna života bez osmeha i ne postoji suza iz duše nedostojne topline…
Proklinjem pesme tužbalice i sve one koji su svojom jadnom patetikom i melanholičnim tonovima začarali zavodljive i priveli ih kultu tuge… Sve je to čemer, beda i jad. Srbijo, sanjaj osmehe i novi život, ne zaboravljaj heroje, poštuj tugu kao dušu i probudi se iz sebične opsesije. Rab božiji, sluga onog iza života je gospodar tuge…e, svima vama rabovima tuge šaljem sve svoje crvene osmehe iz ko
rena ove male duše, a ona je puna i telesna, napaćena, suzna, srećna, bolna, sama, voljena, omražena, nepoštovana, obožavana, životna i ozarena.
Olga Tomović: Patetika
